Заборављени раде и ћуте

Фабрика која је добила назив по некадашњем дану авијације „21. мају” суштински је затворена. Нестала. Сви радници још 2010. добили су отпремнине и отишли. Плаву боју у знаку ДМБ, добијену због боје неба и авиона, нагризла је рђа. Ова фабрика је само један од ружних, кородираних споменика прошлог времена, жртва транзиције, приватизације, новог доба...

Али у једном, завученом делу фабрике појавили су се неки ликови и раде. Производе. А сви отпуштени. Као авети. И те авети комунизма зарађују плату. Хране децу. Већ три године избрисани сами себи стварају посао.

– Од Министарства економије затражио сам 2010. године да нам дозволе да завршимо започете послове и испоручимо мале моторе и пумпе које су купци наручили, иако је фабрика практично затворена. Одговор никада није стигао. На своју руку наставио сам да радим – каже скромно инжењер Драган Станковић, директор Фабрике малолитражних мотора ДМБ.

И у Србији чуда се очигледно дешавају – производња и извоз расту из године у годину.

Станковић седи у управној згради некадашњег гиганта ДМБ на првом спрату. Хол зграде оронуо, запуштен. Све као у оној емисији на каналу Хистори: „Десет година после људи”. Нико не би рекао да ту уопште неко борави, а још мање да су ту седели утицајни директори који су руководили са више од 5.500 радника. Ипак, у хали ради 40 људи и ствара. Подмазали сами старе машине и почели. 

Већ 2011. успели су да производњу и продају подигну за скромних пет одсто, а извоз за чак 41 одсто. Укупан обрт који четрдесетак духова ствара је око милион евра годишње.

– Прошла година није била тако успешна због свеопште кризе и није било знатнијег раста. Али зато у првом кварталу ове године имамо раст и производње и продаје за 31 одсто. Порасла је потражња за системима за наводњавање – каже Станковић.

 – Извоз иде одлично и то не, како неки мисле, само у бивше републике СФРЈ већ и у Алжир, Русију. Плаћамо редовно и обавезе типа струја, вода, телефон, не дугујемо ништа ни добављачима – каже Станковић.

Било је пријава и питања: Зашто и по ком закону ови људи раде када су сви узели отпремнине и решења о отказима ?

Инспекција рада обишла је фабрику и закључила да ништа није мимо прописа. Сви радници имају решења о привременом ангажовању. Уредно примају плате које су у просеку око 33.000 динара, добијају маркице за превоз, плаћено им је социјално, здравствене књижице су им оверене. Једино се Пензионом фонду дугује за прошлу годину.

Улаже се озбиљан труд да све буде по закону.

Од државе ни одговор на питање да ли могу да раде ни било каква помоћ. Никад и ништа. Нема субвенција, олакшица, подстицаја, једноставно ови људи су – заборављени. Реликт прошлости – друштвено предузеће у процесу продаје.

А сва министарства, од економије до пољопривреде су обавештавана благовремено.

Знају радници у овој фабрици одлично да је криза. Верују да због тога није реализован посао са италијанским „Голдонијем”. Још те 2010. године урађен је елаборат о производњи мотокултиватора и трактора у ДМБ-у. Потписано је и писмо о намерама. И меморандум је потписан 30. јуна 2011.  

Последњи пут са потенцијалним партнерима из Италије разговарано је у новембру прошле године и опет су они изразили спремност и за трећи покушај успостављања сарадње. Најављивали су политичари склапање тог посла. Избори су завршени. Од тада ништа. Заборављени раде и ћуте.