Историја се понавља у све краћим циклусима: данас, само месец и по дана након усвајања ребаланса буџета, ми се, са макроекономског становишта, налазимо у истој ситуацији у каквој смо били јануара ове године, односно уочи ребаланса буџета.

Подаци о фискалним кретањима су крајње неповољни и већ сада је јасно да планирани ниво дефицита за 2009. годину неће бити остварен. Наравно, разлози су бројни – од неспровођења појединих мера из ревидираног буџета РС, иако су оне законска норма (!), до ефеката, сада већ очито већег од очекиваног, пада привредне активности праћеног растом неликвидности и сиве економије. Сусрет са новом реалношћу ће очито бити неугодан, али је и неизбежан. Кључно је питање да ли ћемо поновити грешку из блиске прошлости и поново се одлучити на „чекање“ како би се „сагледала целокупна макроекономска ситуација“, односно да би се о тим проблемима причало тек када дође мисија ММФ-а, што ће бити крајем августа. До тада ће се, баш као и почетком ове године, поново изгубити драгоцено време и продубити дебаланс, па ће и терапија бити болнија. Истина, постоји још једна разлика – за неке кључна, а за мене просто тужна и непрофесионална – за све што би се урадило данас „криви“ смо ми, а за оно што ће бити урађено септембра биће крив ММФ. Па зашто би онда покварили себи годишњи одмор, када ММФ ионако добро и будно прати остваривање програмских циљева, а после августа трећа рунда провере и разговора са Фондом уследиће за мање од годину дана!

Смањење домаће и светске тражње утиче негативније на пореске приходе него што смо очекивали и док се код светске тражње и назире неки трачак стабилизације, даље смањење домаће тражње је неизбежно. Замрзавање пензија и зарада до краја идуће године, смањење јавне потрошње, као и мањи обим кредита од банака у земљи и из иностранства утицаће у наредном периоду на још већу контракцију домаће тражње. Ако се томе придода пораст сиве економије, као и неуплаћивање пореза подстакнуто делимично чињеницом да и сама држава касни са својим обавезама, тешко је предвидети до ког нивоа ће се смањити укупни порески приходи током ове, али и у наредним годинама. Из овога се могу извући две поуке: прва, одговор на промену околности мора бити брз да би се избегли додатни трошкови и друга, нагласак у прилагођавању треба да буде на оно на шта сигурно и директно утичемо, а то су расходи.

Ефекти светске економске кризе и у Србији потврђују да је финансирању „превремене државе благостања“ (premature welfare state) дефинитивно дошао крај. При томе, финансирање текуће потрошње из кредита није потврда одговорне и дугорочно одрживе фискалне политике.

Дозволите ми да наведем само неколико примера који потврђују да су суштинске промене неодложне.

Највећа бољка буџета Републике Србије јесу пензије пошто се из године у годину повећавају трансфери из буџета у пензиони фонд, а разлог је то што се доприноси не повећавају и што су уплате све оскудније уз повећање нивоа пензија. Једна од ове три ствари се мора хитно изменити. Замрзавање пензија до краја идуће године није довољно, јер инфлација не може да сведе пензије на дугорочно одржив ниво брзином коју захтева нова макроекономска реалност. Мањи приходи пензионог фонда стално намећу повећане обавезе буџету да трансферише недостајућа средства за исплату законом дефинисаних пензија. 

Друго, број запослених у јавној администрацији, такође, мора драстично да се смањи и то у свим секторима, од образовања до полиције, од здравства до локалних самоуправа. Да ли је Србија довољно богата да може да финансира 182 школе са пет или мање ученика? Дозволите ми на крају и пример из НБС: још пре само неколико година (а код многих других институција то је нажалост тако и данас), судећи по броју запослених, ми смо били пре једно угоститељско-транспортно предузеће са позамашним физичким обезбеђењем, него институција задужена за „постизање и одржавање стабилности цена“. Србија такве ствари објективно није могла да финансира ни до сада, а ова криза је само додатно заоштрила овај проблем. Чекати, тобоже боља времена, да би се спровеле неминовне рационализације и уштеде, не само да је нереално, него је и неодговорно.

Србију је од првог таласа кризе спасио флексибилан курс и стабилан банкарски сектор. И док је почетком новембра прошле године Скупштина још одлучивала о повећању буџетског дефицита због једнократног повећања пензија, депоненти су већ повлачили своју уштеђевину из банака, прилив иностраног капитала пресахнуо је буквално преко ноћи, а тражња за девизама се знатно повећала, што је довело да слабљења динара. Интервенције НБС, која је на девизном тржишту у периоду од октобра 2008. до краја фебруара 2009. нето продала 1,45 милијарди евра, спречиле су високе дневне флуктуације, а нова макроекономска равнотежа је постепено успостављена на вишем нивоу курса, који се у последњих неколико месеци креће око 94–95 динара за евро. Макроекономско прилагођавање путем знатног померања курса од 25 одсто спроведено је без високе инфлације, без нарушавања стабилности банкарског сектора и без иједног динара подршке из буџета. А све се то дешава у периоду када је дефицит од 1,8 одсто у оригиналном буџету за 2009. повећан на три одсто у ребалансу, а преузете обавезе прилагођавања се спроводе само делимично, судећи према тврдњама Владе РС.

Разлог објављивања овог чланка је врло једноставан: уколико данас нешто урадимо, биће много лакша терапија коју ћемо договорити са представницима ММФ-а крајем августа. Најважнији задатак људи који руководе јесте да предвиде шта ће се десити, у најмању руку на средњи рок, као и да ради амортизовања негативних последица одмах предузму конкретне мере. Па, ако се већ данас све ово зна, зашто поново чекамо ММФ !?

ПС: И на крају, дабогда да сам, како ми то често пребацују, претерао са упозорењима, лично бих био најсрећнији због тога.

Али нисам...