Дан туге у граду на Ђетињи

Ужице – Дан туге, тишине и жалости у Ужицу поводом страдања седморо радника у експлозији у „Првом партизану”. Најпре речи утехе на комеморативној седници одржаној у сали Народног позоришта, у присуству председника Владе Србије Мирка Цветковића и министара Ивице Дачића и Драгана Шутановца. Потом заједнички испраћај посмртних остатака на градском гробљу Сарића Осоје, па појединачне сахране погинулих, плач и туга чланова њихових породица. Несрећа какву град на Ђетињи последњих деценија није упамтио.

„У великој трагедији живот је изгубило седам радника ’Првог партизана’, грађана Ужица и Србије. Ово је велики губитак за све нас. Саучествујемо у болу породица настрадалих”, записао је у књигу жалости, отворену у холу ужичког позоришта, премијер Мирко Цветковић.

На комеморацији, пред представницима државе, фабрике, родбином погинулих, говорили су градоначелник Ужица Јован Марковић и директор „Првог партизана” Добросав Андрић. Марковић је казао да нема речи којима може да се искаже сва туга присутна ових дана у Ужицу, огромна жалост за седморо страдалих добрих и поштених људи.

– „Први партизан” је увек био важан део овог града. И у добру и у злу Ужице и „Први партизан” су били заједно, тако је данас, тако ће бити и убудуће – рекао је градоначелник, додајући да ће град и држава стати иза породица радника који су страдали у предузећу, помоћи им сада и у наредном периоду.

По речима директора Андрића, трагичан губитак задесио је овај колектив, највећи после онога у новембру 1941. године, јер је изгубљено седам поузданих, вредних и искусних радника. – У часу кад су поштено радили и зарађивали свој хлеб, кад су у још једном дану урадили оно што се од њих тражило, дошла је насилна, подмукла, седмострука смрт. Заједно смо градили оно што нам је свима заједничко и свето, наш „Први партизан”. Остали смо без колега и колегиница, без седморо драгих људи – рекао је директор фабрике, обећавши породицама настрадалих да ће „Први партизан” учинити све да лакше преброде несрећу.

А туга је овде велика јер је у експлозији страдало шест углавном млађих жена и један мушкарац, иза којих је укупно остало деветоро мале деце. Самохрана мајка двоје малишана Јелена Лончаревић имала је 36 година и тек од пре три и по месеца била је на раду у овој фабрици, по уговору о привременим пословима. Гордана Ђокић, мајка двоје мале деце, напунила је који дан пре немилог догађаја тридесет трећу, а на посао у „Први партизан”, где је радила (такође привремено) последње две године, долазила је из свог села Врутци. Светлана Ђурић, рођена 1969, у фабрици је (привремено) радила од 2006, а мајка два сина Биљана Луковић (51) из Севојна осам година је, и то привремено, била ангажована у овом колективу. Пуних 28 година стално запослена у „Првом партизану” била је Видојка Терзић (50), мајка двојице младића, док је Драган Миловановић, рођен 1967. године, у овој фирми био од 1995, и то по уговору на одређено време. Најмлађа међу страдалима, Јасминка Остојић из Буара код Ужица, мајка трогодишње девојчице, ангажована преко омладинске задруге, није била напунила ни 24 године.

На заједничком испраћају на гробљу Сарића Осоје, плач унесрећених проламао се до неба, а њихови најближи су свој бол гласно исказивали крај ковчега с телима. Опело су обавили свештеници ужичке цркве, а протојереј Милић Драговић казао је да Ужице прати седам цветова, седам православних хришћана.

– Тешко је у овом тренутку бити и домаћин државе, града, а тек како је бити мајка, отац, син ових које овде испраћамо – рекао је свештеник. Тела петоро погинулих пренета су на гробља у Ужицу и околини на којима су јуче сахрањена, док ће двоје настрадалих бити сахрањено данас.

Бранко Пејовић