Полиција још није пронашла никакав траг који би могао да укаже на кривца за мучење и сакаћење две мачке у Панчеву. Није пронађена ни особа која је керуши Мили одсекла шапе. Зајечарска полиција дошла је до закључка да је обезглављени пас Мишко страдао на железничким шинама, али је поднела кривичну пријаву против његове старатељке. У међувремену, нашој редакцији се јавио читалац који тврди да је у воћњаку у Ченти нашао леш пса обешеног за једну вишњу.

И док се питамо какве су то психопатске структуре личности које могу да учине тако гнусне злочине према животињама и да ли су у стању да буду тако окрутни и према људима, заборављамо да је најважније открити кривце и привести их правди.

Најновији случајеви указују управо на проблематику истраге, откривања трагова и доказивања кривице. Осакаћене мачке не могу да опишу злочинце и помогну полицији да направи фоторобот. На злочинце могу да укажу само материјални трагови и очевици, ако их има.

– Животиња није подобна да буде сведок. У пракси је врло компликовано доказати злочин над животињом уколико нема људи који имају о томе било каква сазнања или су видели злочин. Међутим, недостаје свест да се такви случајеви морају пријављивати јер је реч о психопатама који су потенцијално опасни и за људе – каже за „Политику” др Милан Шкулић, професор кривичног процесног права и криминалистике на Правном факултету у Београду.

Напомиње да се овакви случајеви врло тешко доказују и у свету, али истиче да је неопходно одмах потражити материјалне доказе, нарочито биолошки материјал јер он протеком времена може нестати.

– Ако је мачка била у ситуацији да се брани, врло је вероватно да је могла огребати оног ко ју је злостављао, па би огреботина на телу сумњивог лица могла бити предмет испитивања и доказивања. Осим тога, под мачјим канџама могао би да остане ДНК материјал злочинца, али протеком времена проналажење тог материјала постаје отежано. На особи која је мучила мачке могу се наћи и мачје длаке, али и у том случају време ради против проналажења доказа – каже др Шкулић.

Уколико је злочинац користио оштре или тупе предмете у злостављању животиња, ти предмети би такође могли да открију неке трагове, чак и отиске прстију, али је питање да ли је наша полиција открила било какве предмете које су злочинци користили у мучењу животиња. Нису откривени чак ни одсечени делови тела.

Амерички стручњаци који проучавају профиле серијских убица установили су да већина њих у својим „биографијама” има и окрутност према животињама, која често датира још из детињства. Истраживање универзитета у Масачусетсу показало је да људи који злостављају животиње имају пет пута већу вероватноћу да учине злочин према људима.

Већина затвореника осуђених на смрт због убиства у калифорнијском затвору „Сан Квентин”, раније је „вежбала злочине” на животињама. Серијски убица и силоватељ Тед Банди, коме се на терет ставља убиство више од 40 жена, био је у детињству сведок очевог насиља над животињама, а касније је и сам злостављао животиње. Бренда Спенсер, која је у једној калифорнијској школи ватреним оружјем убила двоје и ранила деветоро деце, имала је обичај да животињама пали репове. Серијски убица и канибал Џефри Дахмер је главе паса и мачака набијао на колац.

Америчка истраживања указују и на тесну везу између породичног насиља, посебно у односу на децу, и насиља над животињама. С друге стране, насиље у родитељском дому је често разлог за окрутност деце према животињама. Насиље се преноси, тако да злостављана деца касније испољавају своје фрустрације управо према животињама. Студије су показале да малолетници који су вршили насилна кривична дела, чак и масовна убиства, имају у својим досијеима фрапантне случајеве убиства животиња.

Александра Петровић