„Уколико се не догоди чудо, Србин Јован Мирило, јунак Хашког трибунала и добитник награде Фондације Бруно Крајски за заслуге у борби за људска права, биће протеран из Аустрије у Србију... Ова административна мера била би равна смртној пресуди.”

Јучерашња ударна вест аустријских медија посвећена је судбини човека који је 2005. године, уз посредовање Наташе Кандић, доставио Хашком трибуналу видео-запис о злоделима „шкорпиона” у Сребреници – поднео материјални доказ о почињеном злочину над муслиманским заробљеницима. Шиђанин Јован Мирило, суочен са, како каже, претњама, потражио је уточиште у Бечу, да би у априлу 2007. године затражио азил. Захтев је одбијен, а и потоње апелације. Мирилу преостају непуне две недеље да напусти Аустрију. У супротном ће бити спроведен уз пратњу органа безбедности.

Аустријски медији нису пропустили прилику да укажу на судбину Мирилових „саучесника” у достављању видео-записа трибуналу. Душку Косановићу је у оквиру програма заштите хашких сведока додељен азил у Ирској. Његовом брату Живку, међутим, Холандија није одобрила азил – после депортације убијен је у Шиду, априла 2009. године... У овој чињеници Мирило и његови браниоци виде шансу да се избегне депортација – иако до данас није утврђено да ли је мотив Косановићевог убиства била освета за сарадњу са трибуналом: Апелациони суд за разматрање права на азил могао би да прихвати аргумент угрожености и донесе одлуку о такозваној заштити пред депортацијом. Шеф ресора унутрашњих послова, такође, министар Марија Фектер могла би, под притиском јавности, да одложи протеривање.

Одлагање депортације, међутим, није исто што и укидање одлуке о протеривању. Мирило би врло дуго могао да живи у неизвесности... Овакав закључак намеће и питање – шта је посреди? Зашто Аустрија протерује човека кога је пре непуне три године обасула почастима? Престижна двогодишња награда Фондације Бруно Крајски додељена му је 2007. године због обелодањивања видео-записа, званично „за заслуге у борби за људска права”. Први му је честитао други, почасни лауреат – Кофи Анан!

Министарство унутрашњих послова званично је саопштило да животопис Мирила не иде у прилог додељивању азила. Незванично се истиче „криминогена” прошлост подносиоца захтева: дуже од једне деценије Мирило је долазио у сукоб са законом због ношења туђих путних исправа, фалсификовања виза, имовинских деликата у продавницама... Један извор је потврдио аутору ових редова да је и веродостојност племенитих намера (при достављању записа трибуналу) доведена у питање: „Дотични је извесно калкулисао опроштај старих греха у замену за информацију.”

Сумње, подозривост, претње и страховања, у сваком случају, тужно су наличје каријере човека који је мислио, како је истакао после сусрета са Кофијем Ананом, да је „допринео освешћивању српске јавности“.

Са друге стране, иронија је судбине да најватренији браниоци користе прилику да бранећи Србина шире у Аустрији добро познату србофобију. Произвољна тврдња Мирила да су „бивши војни обавештајци и удбаши“ расписали награду од 50.000 евра за његово убиство – прихваћена је од угледних аустријских политичара. Тако је стари знанац Ерхард Бусек, бивши координатор Пакта за стабилност Балкана, изјавио: „Ко се онде (у Србији) огреши о кодекс солидарности лако долази у животну опасност.“ Још даље је отишао генерални секретар Амнести интернешенела Аустрије Хајнц Пацелт: „Било би несхватљиво наивно веровати да је Србија данас безбедна, да је земља владавине права у којој полиција сериозно обавља задатке.“

М. Казимировић