Ко је Родољуб Радуловић

Родољуб Радуловић, човек који се последњих дана налази у жижи јавности, сматра се не високопозиционираним чланом клана Дарка Шарића, већ човеком који је непосредни надређени у хијерархији црногорске „нарко-хоботнице”, тврде извори из истраге.

Кад је почела истрага против клана Дарка Шарића, дошло се до информације да је Шарић један од двојице људи који имају привилегију да купују кокаин у тонама у Колумбији и да му је то обезбедио управо Радуловић. Поред тога, Радуловић није Шарићу био само главна веза са Јужном Америком, већ и веома моћна особа, са контактима у врху српско-црногорског подземља и познанствима са познатим политичарима.

На почетку истраге јављао се медијима, објашњавајући да је у Шпанији и да ће доћи у Србију да открије све своје послове са Дарком Шарићем. Међутим, то обећање никада није испунио.

У истрази која је почела пре четири године, а која и данас траје, Радуловић се спомиње на још неколико места у оперативној организацији шверца кокаина. Спомиње се као бродовласник са Флориде чији прекоокеански бродови превозе дрогу преко Африке у Европу, али и као човек који је задужен за прање новца.

У Специјалном тужилаштву против њега је подигнута оптужница због шверца 1,8 тона кокаина.

За Радуловићем осим српске полиције трага и Грчка, јер је утврђено да су четворо његових људи у овој земљи прали новац од продаје наркотика. Све четворо његових сарадника је ухапшено, а за Радуловићем је расписана потерница.

Овај Которанин се одселио у Сједињене Америчке Државе пре тридесетак година, где је, према неким информацијама, био један од чланова групе која је у „Белој књизи о организованом криминалу” из 2002. године означена као „Група Америка”. У полицији Србије је евидентиран као особа којој су неколико пута одузимани луксузни аутомобили, за које је проверама утврђено да су крадени у иностранству.

У родном Котору познатији је под надимком Роки. У првој половини седамдесетих година био је шеф одељења за спољну трговину которске „Југоцеаније”. После тога, преселио се за Београд, где је од 1975. био један од директора„Хемпра”, мањег увозно-извозногодељкаиз породице „Генекса”. Забележено је да је 1983. отишао у иностранство.

Црногорски „Монитор” објавио је да се Радуловић у Црној Гори поново појављује 1990. године, када његова фирма „Треком” склапа уговор (на снази од марта 1990) са општином Котор о коришћењу зграде Градске скупштине из 1904. и Цитаделе (укупно седам пословних простора). Уговор је орочен на 20 година са идејом да се део западног которског бедема ревитализује као хотел са дискотеком и баштом и свим пратећим угоститељско-спортско-рекреативним садржајима. Углавном ништа од тога није реализовано.

Од 1993. Радуловићево име почиње да се спомиње у САД, где у држави Делавер оснива фирму „Рамоил инжењеринг” и најмање још једну сличну. У извештају америчке Комисије за хартије од вредности за фискалну 1998. пише да се именована фирма бави „различитим аспектима међународне трговине, финансијским услугама градње и инжењеринга, са примарним нагласком на операције у источној Европи и Русији”. У преводу, Радуловић тргује алуминијумским производима, али и нафтом, све док се 1996. Руси из „Лукоила” нису пожалили да их је наводно „заврнуо” за неких 12,5 милиона долара.

У 1997. Радуловићева фирма је оптужена да је извела превару на америчкој берзи вредну 3,3 милиона долара. Тај процес је ушао чак у примере америчке судске праксе, јер је спорни начин повећања цене компаније „Рамоил”, како је написано у пресуди, „рађен на прави начин из погрешних разлога”, те је све проглашено нелегалним.

После тога, забележено је да мења географску зону пословања. Нова дестинација су Уједињени Арапски Емирати, где инвестира у хотелско-пословни комплекс унутар слободне зоне Абу Дабија.

До 2005. ништа се није знало о Радуловићу. Те године се појављује као препродавац концесије над општинским некретнинама у Котору. Купац је био касније убијени Драган Дудић.

У исто време се бележи да се настанио у Београду и да је он „финансијер и спонзор” извесних певачица. Дружио се са познатим личностима са естраде и из јавног живота и био „виђен“ на многим пријемима и скуповима. Обожавао је тенис, играо га редовно на терену „Колинга“, а био је и председник Тениског савеза СР Југославије.

То је трајало све до заплене кокаина у уругвајским водама, када истог дана напушта свој стан у насељу Филмскиград у Београду и нестаје у непознатом правцу. Комшијама је рекао да има проблем са бродом којим „увози банане” и да ће се „брзо вратити”.