Покушавајући да казну затвора, као најстрожу и најскупљу кривичну санкцију, замени лакшом, јефтинијом, хуманијом и, вероватно, ефикаснијом, барем за одређена кривична дела, радна група која је радила на припреми измена Кривичног законика, предложила је – „кућни затвор”. Реч је о новом и потпуно другачијем приступу извршења затворске казне с обзиром на то да нема ћелија, чувара, зидова, решетака.

Пред радном групом нашло се питање да ли су постојеће кривичне санкције довољне, односно да ли је потребно увести још неке које ће решити питање пренатрпаних кривично-поправних завода, али и помоћи судијама да приликом избора врсте и висине кривичне санкције изаберу и „дизајнирају” казну која ће најбоље одговарати својој сврси.

– Кућни затвор јесте затвор и тако се третира. Према предлогу радне групе, казна кућног затвора може да се изрекне онима који су осуђени на казну затвора до шест месеци. У том периоду осуђени не сме да напушта просторије у којима станује, осим у случајевима у којима то закон прописује. У супротном, суд ће му остатак казне заменити затворском. Да би се избегла могућност злоупотребе, вишекратног и узастопног осуђивања опаснијих извршилаца, предложено је да се кућни затвор не може изрећи лицу ако није протекло више од пет година од правоснажности осуде којом му је изречена казна затвора за кривично дело које је починио са умишљајем – каже Синиша Важић, председник Окружног суда у Београду и председник радне групе која је радила на припремању измена Кривичног законика.

Иако је казна кућног затвора на неки начин „лакша” од „класичне” казне затвора, она има и својих тежих и за осуђеног, неповољнијих страна. Наиме, осуђени на „класичан” затвор законом имају право на допусте и викенде на којима су, практично, без надзора, што за последицу често има њихов поврат у криминал. Боравак у кућном затвору, међутим, искључује такву могућност, а истовремено осуђеницима омогућава да буду у кућном окружењу, да живе с породицом, да се друже са пријатељима…

– Једно од важнијих питања приликом изрицања ове казне биће и спровођење електронског надзора над осуђеним, односно техничким могућностима за извршење ове казне. Искуства земаља у којима се изриче ова казна, по правилу су позитивна. Контрола се обавља помоћу електронског уређаја који се, по правилу, ставља осуђенику на зглоб руке. Уређај се састоји од два дела: пријемника и одашиљача који монтирају стручна лица. Питање начина надзора требало би да буде решено подзаконским актом који тек треба да буде донет. Надзор може да врши полиција или, пак, нека нова установа – наводи Важић.

Према његовим речима, управо из овог разлога, макар у првом периоду, неће бити могуће изрицање ове казне у срединама у којима не постоје техничке мере за њено извршење. Зато би, напомиње наш саговорник, уколико се ова казна уврсти у „каталог” санкција, држава морала да учини и додатни напор како би она могла да се спроводи на територији целе државе.

– Нацртом закона о изменама и допунама Кривичног законика предложено је увођење још једне мере безбедности, а то је забрана приближавања и комуникације са оштећеним. Ова мера би могла да се изрекне ако је учиниоцу изречена условна осуда и то тако што би суд учиниоцу кривичног дела могао да забрани приближавање оштећеном на одређеној удаљености, забранити приступ око места становања или рада оштећеног, па чак и комуникацију са оштећеним ако се оправдано сматра да би такво понашање било опасно по оштећеног – каже Важић.

– Приликом одмеравање казне судија најчешће мора да води рачуна о томе да ли је оптужени осуђиван (колико пута, када и због којих дела), животном добу оптуженог, постојању признања, породичним приликама, здравственом стању, степену урачунљивости… Све су ово разлози да се оптуженом одмери строжа или блажа казна, а да се при том оствари сврха кажњавања – завршава Важић.