Новац у „веш машини”

Новац покреће свет – отпевала је Лајза Минели у мјузиклу „Кабаре”, а у случају Дарка Шарића, тренутно једног од најтраженијих бегунаца са Интерполове потернице, могло би се рећи да је то кокаин. Он је осумњичен за организовање међународне криминалне групе шверцера кокаина из Латинске Америке у Европу, са деценијским искуством. Подсетимо, вредност само једне пошиљке кокаина од 2,1 тоне, која је заплењена и доводи се у везу са овим кланом, је око 150 милиона долара.

У међувремену, списак Шарићеве имовине, оне која се посредно и непосредно води на њега, све је дужи. На њему је неколико приватних вила и кућа, земљиште, новац на рачунима у неколико банака, али и угоститељски објекти, казина, кафићи, клубови и предузећа.

Речју, школски пример прања новца, односно његове легализације. За овај „посао” криминалци ангажују финансијске стручњаке да за њих маскирају и уносно улажу прљави новац.

Прање новца, како за „Политику” објашњава Мирослава Миленовић, професионални члан Америчке асоцијације овлашћених специјалиста за прање новца и истражитеља превара, подразумева његово убацивање у легалне токове. Школски, то би значило да постоје три фазе – улагање, премештање и раслојавање и на крају интеграција. У пракси, ове фазе су најчешће помешане, а некада се одвијају и две фазе заједно.

– У приватизацији новац може да се пере на различите начине. Уколико се, рецимо, у фази приватизације купује предузеће за улогу „бојлер” компаније, односно компаније која ће прикупљати прљав новац, главна одлика таквог начина куповине је да предузеће престаје да ради, радници се шаљу на принудне одморе... Међутим, када се погледају финансијски извештаји тог предузећа, стиче се утисак да оно врца од привредне активности. У такву „бојлер” компанију, прљав новац се упумпава најразличитијим механизмима и даље се дистрибуира банкарском систему земље у којој је та приватизација урађена – објашњава Миленовићева.

У другом случају, наводи наша саговорница, компанију у приватизацији купују потпуно непозната предузећа, конзорцијуми, фондови, чија су седишта на далеким острвским местима и где се купопродајна цена исплаћује новцем за који нико нема интереса да провери порекло.

– Подсетићу, да је пре само неколико година један од министара у тадашњој, а и у садашњој влади, изјавио да је свака приватизација у Србији добродошла и да је боље да је има, па ма каква она била, те да је малтене непристојно и питати за порекло новца – напомиње Миленовићева.

Занимљиво је да је до офшор дестинација, наравно уколико имате кеш, могуће стићи уз помоћ неколико клика мишем на Интернету. Постоје сајтови са небројено много компанија које ће, за надокнаду од неколико хиљада евра и скенирану оверену фотокопију пасоша, направити офшор фирму. Оваква фирма заправо служи за недозвољене трансакције, прикривање правих власника и порекла капитала, који даље улази у легалне токове.

Мирослава Миленовић каже да су „опште позната места за прање новца свуда у свету, па и код нас, гараже за паркирање аутомобила, аутомеханичарске радње, антикварнице, галерије слика, радње са скупом ексклузивном робом, казина, коцкарнице, ноћни клубови, кафићи, ресторани... практично, све оно где се слива „кеш”.

–Наша пореска управа јури фискалне рачуне и да ли је тај рачун регистрован у књигама и плаћен порез. Сан сваког перача новца је да буде цењени порески обвезник. Према томе, сви објекти које смо горе навели су празни, цене су огромне, није јасно ко ту пазари, једе или се забавља... Када би, рецимо, данима бележили ко у њих улази и када би забележено укрстили са пријављеним прометима, видела би се ненормална разлика. Изгледало би као да се цео Београд храни у тим ресторанима, али су зачудо они увек полупразни. То није одлика само угоститељских објеката, већ све што воле млади воле и криминалци, па тако истраживање и укрштање реалних и надуваних прихода је једнако занимљиво и једино могуће ако се жели открити прање новца – оцењује наша саговорница.

Србија, према мишљењу Миленовићеве, не одудара од региона у коме се налази.

– С обзиром на ратове у деведесетим, затим на транзицију у којој се налазимо већ више од десет година, криминализовано друштво, нејаке и неизграђене институције – прање новца је постао уносан хоби, чак и посао и обавеза криминалаца. У Србији не недостају закони, већ недостаје политичка воља за њиховом неселективном применом – оцењује наша саговорница.