Притвор је мера, а не казна

Седам месеци после хапшења, Катарина Ребрача, власница добротворног Фонда за превенцију рака дојке, из притвора је доведена пред судско веће београдског Вишег суда. У судницу у згради Палате правде, где је одговарала због оптужби да је злоупотребила новац из фонда, доведена је с лисицама на рукама. За разлику од Ребраче, њена мајка, Сандрина Богуновић, коју заступник јавне тужбе терети за исто дело, на почетак главног претреса дошла је од куће.

Шта је то што утиче на дужину притвора, који су основи за његово одређивање и колико он може да траје?

– Притвор је мера обезбеђења присуства окривљеног током кривичног поступка. Законом је прописано више основа за одређивање притвора као што су опасност од бекства окривљеног, сумње да би окривљени боравком на слободи могао да утиче на сведоке који требају да буду испитани или да ће поновити дело за које се терети. Притвор може да се одреди и када се окривљени терети за кривично дело за које је прописана казна затвора преко 10 година и ако је то оправдано због посебно тешких околности дела. Последњим изменама Законика о кривичном поступку предвиђено је да се притвор може одредити и ако се окривљени терети за кривично дело за које је прописана казна затвора преко пет година, али је реч о делу са елементом насиља – објашњава Ивана Рамић, судија и портпарол Првог основног суда у Београду.

Према њеним речима, притвор у истрази може да траје најдуже шест месеци. У случају да истражни судија у том року не заврши истражни поступак, окривљени, према слову закона, мора да буде пуштен из притвора, па се даље током поступка брани са слободе.

– Колико ће окривљени провести у притвору зависи од околности због којих му је он одређен. Уколико истражни судија током истраге или касније председник судског већа сматра да и даље стоје разлози због којих је притвор одређен, он се продужава. Окривљена особа може да буде у притвору и до изрицања пресуде, а може и после овога – до правноснажности пресуде. Након што пресуда постане правоснажна, уколико је изречена казна затвора, осуђено лице се упућује на издржавање казне – наводи Рамићева.

Трајање притвора, наводи наша саговорница, мора се свести на најкраће време и суд ће и по службеној дужности укинути притвор према окривљеном уколико престану разлози због којих је он одређен. У притворским предметима суд је дужан да поступа с нарочитом хитношћу. У случајевима када окривљенибуде пуштен да се брани са слободе и пре окончања поступка, јер не стоје више разлози због којих је притвор одређен, тиме што су на пример саслушани сви предложени сведоци и прикупљени докази, јавност стиче утисак да осумњичени није крив.

– Често се дешава да се у јавности погрешно представи да је неко ослобођен од оптужби зато што је пуштен из притвора. Постоје, такође, и обрнути случајеви: када се неком одреди притвор, у јавности се представља као да је тај човек већ осуђен. Треба рећи да околност да је окривљени у притвору не значи да ће окривљени бити и осуђен, нити је пуштање на слободу потврда да ће бити ослобођен. Врло је битно да јавност то схвати – објашњава судија.

Врло је важно и да се, наводи Рамићева, направи разлика између притвора и затвора. Притвор је, објашњава, мера обезбеђења присуства окривљеног у кривичном поступку, а затвор је санкција, казна. Важно је знати и да се притвор урачунава у изречену затворску казну.

А, на питање шта је са онима који извесно време проведу у затвору, а током судског поступка се утврди да нису криви, наша саговорница одговара:

– Ако се у кривичном поступку утврди да окривљени није крив односно да није извршио дело које му се оптужницом стављало на терет, он има право да тражи накнаду штете. Окривљени најпре подноси захтев Министарству правде, а уколико оно не успе с њим да се договори о висини накнаде или му, пак, не одговори, захтев подноси суду пред којим се водио истражни или судски поступак против њега – каже на крају наша саговорница.