Притвор као проклета авлија

Притворски предмети су хитни, каже закон, али суђења трају годинама, понекад чак тачно онолико колика ће бити казна. Догађа се да притвореник „прележи” казну у притвору, односно да је у притвору већ провео више времена него што ће му суд одредити затвора.

Дуго трајање притвора током истраге и суђења није у складу са претпоставком невиности, а штетно је и за државни буџет. О томе да ли је у Србији притвор казна пре казне и пресуда пре пресуде, за „Политику” говори др Милан Шкулић, професор Правног факултета у Београду.

– Притвор је некада заиста неопходан, као мера обезбеђења присуства окривљеног у кривичном поступку, али он се у модерном демократском правном систему не сме претворити у „проклету авлију”. Притвор није казна, али се извршава у затвору и зато га притвореници често доживљају као неку врсту „казне”, а слично резонују и многи грађани. Притвор није обавезан, већ се примењује само онда када се присуство окривљеног не може обезбедити неком блажом мером, као што су јемство, забрана напуштања боравишта и кућни притвор. То могу бити добре замене у случајевима када би притвор био одређен због опасности од бекства – каже др Шкулић.

Основни услов за одређивање притвора је основана сумња да је окривљени учинио кривично дело, али мора постојати и бар још један од законом прописаних разлога, а то су опасност од скривања или бекства или опасност од доказне опструкције – када се сматра да би окривљени, ако би остао на слободи, могао да утиче на сведоке, саучеснике или прикриваче, односно да уништи, измени или фалсификује материјалне доказе.

– Уколико је притвор одређен због опасности од доказне опструкције, он траје док се конкретан доказ не обезбеди, на пример док не буду испитани сви предложени сведоци. Ово може бити проблематично према правилима новог Законика о кривичном поступку (ЗКП), јер сада истрагу води јавни тужилаца и он, а не судија, испитује сведоке, што онда значи да се тиме ствара могућност да неки несавесни или злонамерни тужилац намерним непотребним одлагањем испитивања сведока, практично диктира трајање притвора окривљеном, који је супротна странка у поступку. Јер, тужилац и окривљени су супротстављене странке у поступку пред судом – каже Шкулић.

Зато није добро, сматра професор, што још нису усвојене предложене измене и допуне ЗКП-а, којима је предвиђено да окривљени може да предложи судији за претходни поступак да он испита конкретног сведока онда када то не учини јавни тужилац благовремено односно када одбија такав доказ.

– Притвор се може одредити и због превентивних разлога, када неке околности указују на опасност да би окривљени, ако би остао на слободи, могао да понови кривично дело, доврши започето кривично дело или учини кривично дело којим прети. Уставни суд је пре десетак година овај разлог за притвор огласио неуставним, јер се сматрало да некакво будуће могуће кривично дело не би требало да буде разлог за притварање у конкретном поступку за потпуно друго актуелно кривично дело. Међутим, чињеница је да сличан разлог постоји и у већини европских законодавстава, али свакако треба бити врло опрезан када се на овај начин фактички „претпоставља” будућа могућа криминална активност окривљеног за којег важи претпоставка невиности – каже др Шкулић.

Тежина кривичног дела сама по себи није разлог за одређивање притвора, али ипак није без значаја.

– Постоји посебан разлог за одређивање притвора у погледу кривичних дела запрећених казном преко десет година затвора, када је притвор, по оцени суда, неопходан због посебно тешког начина извршења кривичног дела или тешких последица. Не би ваљало да се у пракси овакав разлог сведе на „каучук” норму, па је зато такође у радној верзији измена и допуна новог ЗКП-а било алтернативно прописано или брисање оваквог разлога или бар повећања доње границе на дела преко 15 година затвора – наглашава професор.

Нови ЗКП из 2011. године за сада се примењује само за кривична дела организованог криминала и ратне злочине, али занимљиво је да се код притвора који се одређује због тежине кривичног дела, са запрећеном казном већом од 10 година затвора, као услов наводи и „узнемирење грађана”. То је, каже професор, „повампирена” норма из времена самоуправног социјализма Титове Југославије, када се то сматрало поприлично недемократским елементом тадашњег кривичног поступка.

– Понекад и неодговорни политичари, али и новинари који пишу претерано сензационалистички, стварају очекивања код грађана да би конкретан човек морао да „заглави” у затвору. Суд не живи под стакленим звоном и није баш увек апсолутно имун на такву врсту атмосфере. То што неки окривљени није притворен, грађани доживљавају као да је малтене „амнестиран”, или супротно – ако је притворен то се доживљава као „доказ кривице” или „гарантована” будућа осуда – каже др Милан Шкулић.

-----------------------------------------------------------------

Цена притвора и цена слободе

Недавно је Министарство правде изнело податак да је Србија за последњих неколико година платила накнаду штете за око 120.000 дана неоснованог притвора. То заправо плаћају грађани, који су порески обвезници.

Право на накнаду штете има свака особа која је била у притвору, а кривични поступак против ње није покренут или је поступак обустављен, оптужба одбијена, односно окривљени ослобођен.

– Висина накнаде штете није типска, не постоји „тарифа” за ускраћену слободу, већ то зависи од конкретних околности, као што су пропуштена зарада на слободи, изгубљена добит и друге врсте штете. У пракси су даване и врло високе накнаде за неосновано притварање али тешко да би се тако нешто могло сматрати добитком на лоту, јер слобода ипак нема цену – каже професор др Милан Шкулић.

------------------------------------------------------------------

Шта значи – неопходно

Број притвореника се од 2003. године са 1.739 повећао на 2.478 осуђеника на крају 2012. године. Крајем марта 2005. проценат притворених био је 22 одсто од укупног броја ухапшених особа, да би половином 2010. достигао 30 одсто, а крајем 2012. године, пао на 24,7 одсто. Проблем за одговарајући смештај притворених особа представља велика осцилација у њиховом броју, али ће доношење новог Законика о кривичном поступку, шира примена мера које су алтернатива притвору – кућни притвор или јемство, као и начело опортунитета довести до смањења одређених мера притвора, односно само у неопходним случајевима и у краћем трајању.