Pre tačno 13 godina iz svog doma u Prištini izbačen je dekan Medicinskog fakulteta profesor Tomislav Đokić, a pre nekoliko dana, uoči Svetskog dana raseljenih i izbeglih, srušena je do temelja njegova rodna kuća.

Profesore jeste li pokušavali da se vratite?

Prvo su nepoznati ljudi upali u moj dom i od tada gospodare dvema kućama, velikim podrumom, s tri poslovna prostora, velikim parkingom u dvorištu. Pokrenuli smo zahteve Direkciji za stambeno-imovinska pitanja 2003. godine, sudu Ujedinjenih nacija, oni su doneli je odluku o ponovnom posedovanju imovine. Pozvan sam u Kosovsku Mitrovicu gde sam u sudu Unmika 2005. i 2006. u dva navrata dobio ključeve svojih kuća koje su do tada koristili uzurpatori. Uzeo sam ključeve s namerom da uspostavim svoje vlasništvo, međutim javljaju mi da ne dolazim jer su isti ljudi razbili stavljene katance i plombe i ponovo ušli u moju imovinu.

Jesu li vam nudili da prodate?

Dobijao sam određene ponude i poruke da je bolje da uzmem zeca dok je još u mojoj ruci nego da imam samo tragove od svoje kuće. Nisam znao koje su to poruke, kakve su i šta su značile... Eto, sad znam –ostali su samo tragovi.

Vi ste, pored posvećenosti nauci i medicini, i slikar. Kako taj deo vaše ličnosti vidi ovo što se dogodilo?

Sada van svega toga, van zavičaja, sa srušenim kućama,osećam da je zavičaj prizor vanzemaljskog sjaja. Bez njega nestaju uzvišene vizije,nestaju snovi i imaginacije o lepom i boljem u meni, nastaje desenzibilizacija humanosti i plemenitosti ljudi u meni, nestaje predstava o dobrom svetu i dobrim ljudima.

Kako onda vidite sebe, ličnu slobodu, preživljavanje?

Van svog zavičaja i kuće u kojoj su se rodili deda, otac,ja i moje dve sestre ostajem na egzistencijalnoj muci. Pokušavam da nađem iluzorne prostore slobode, pritisnut sam nepodnošljivom čamotinjom. U toj kući,staroj više od 200 godina,nalazim srce života,izlazak iz običnog sveta.Sada,kada svega toga nema,preživljavam delirijumski zatvor iz koga tražim bilo kakav izlaz. Sve vam ovo govorim jer hoću da skinem kamen sa srca i pokušam da u meni odbranim svoj zavičaj – kako ne znam...

Ima li nade?

Da li postoji u meni nada ne znam... Znam da se zalažem da odbranim ono poslednje u sebi – svoj zavičaj. Nisam hteo da prodam rodnu kuću jer je u meni strah da bih njenim nestankom prodao sebe i da je smrt neminovna i veoma brza nakon toga.