Продаја родне куће једнака је смрти

Пре тачно 13 година из свог дома у Приштини избачен је декан Медицинског факултета професор Томислав Ђокић, а пре неколико дана, уочи Светског дана расељених и избеглих, срушена је до темеља његова родна кућа.

Професоре јесте ли покушавали да се вратите?

Прво су непознати људи упали у мој дом и од тада господаре двема кућама, великим подрумом, с три пословна простора, великим паркингом у дворишту. Покренули смо захтеве Дирекцији за стамбено-имовинска питања 2003. године, суду Уједињених нација, они су донели је одлуку о поновном поседовању имовине. Позван сам у Косовску Митровицу где сам у суду Унмика 2005. и 2006. у два наврата добио кључеве својих кућа које су до тада користили узурпатори. Узео сам кључеве с намером да успоставим своје власништво, међутим јављају ми да не долазим јер су исти људи разбили стављене катанце и пломбе и поново ушли у моју имовину.

Јесу ли вам нудили да продате?

Добијао сам одређене понуде и поруке да је боље да узмем зеца док је још у мојој руци него да имам само трагове од своје куће. Нисам знао које су то поруке, какве су и шта су значиле... Ето, сад знам –остали су само трагови.

Ви сте, поред посвећености науци и медицини, и сликар. Како тај део ваше личности види ово што се догодило?

Сада ван свега тога, ван завичаја, са срушеним кућама,осећам да је завичај призор ванземаљског сјаја. Без њега нестају узвишене визије,нестају снови и имагинације о лепом и бољем у мени, настаје десензибилизација хуманости и племенитости људи у мени, нестаје представа о добром свету и добрим људима.

Како онда видите себе, личну слободу, преживљавање?

Ван свог завичаја и куће у којој су се родили деда, отац,ја и моје две сестре остајем на егзистенцијалној муци. Покушавам да нађем илузорне просторе слободе, притиснут сам неподношљивом чамотињом. У тој кући,старој више од 200 година,налазим срце живота,излазак из обичног света.Сада,када свега тога нема,преживљавам делиријумски затвор из кога тражим било какав излаз. Све вам ово говорим јер хоћу да скинем камен са срца и покушам да у мени одбраним свој завичај – како не знам...

Има ли наде?

Да ли постоји у мени нада не знам... Знам да се залажем да одбраним оно последње у себи – свој завичај. Нисам хтео да продам родну кућу јер је у мени страх да бих њеним нестанком продао себе и да је смрт неминовна и веома брза након тога.