Важећи казненоправни систем проституцију третира као прекршај којим се угрожава и ремети јавни ред и мир, а за који је законом прописана казна затвора до два месеца. У судској пракси се, међутим, поред законом прописане затворске казне, изриче и новчана. Али, на видику је другачији однос према занату „црвених фењера”. Блажи, чак и несанкционисан. Славица Динић, асистент на Факултету за државну управу и администрацију универзитета „Мегатренд”, сматра да би проституција у Србији, у наредном периоду могла да буде легализована.

Наша саговорница наводи да је овакав расплет догађаја поприлично известан. После бројних истраживања која је спровела, она верује да ће даваоци сексуалних услуга свој „посао” моћи да обављају без страха од привођења, а потом и одговорности пред судијом за прекршаје. Наравно, мора претходно да се припреми законски оквир за овакав коренит друштвени заокрет.

Динићева се већ неколико година бави питањем проституције у престоници. Заузимајући став да „сви, са изузетком богатих и незапослених, присвајају зараду на рачун свог тела и да другачије не би требало да буде ни са проституткама”, она верује да ће када заврши истраживање на ову тему имати довољно релевантних чињеница да законодавцу предложи да легализује проституцију.

– Професори, радници у фабрикама, адвокати, оперски певачи, лекари, авијатичари раде ствари користећи делове тела и за то добијају плату. Исти случај је и са особама које се баве проституцијом. Неки од теоретичара сматрају да због оваквог облика друштвеног понашања долази до угрожавања јавног морала и развијања паразитизма, односно негативног односа према раду. Пре би могло да се каже да паразитизам постоји и да се развија код особа које се баве посредовањем у проституцији, а не код оних које пружају сексуалне услуге. Проститутке и сви други који пружају сексуалне услуге фактички раде, док се посредници у овом послу баве „организацијом посла” иза које се, у ствари, крије принуда – каже Динићева на почетку разговора за наш лист.

Поред критика досадашњег рада законодавца, Динићева замера и одређеним академским круговима који су учествовали у изради прохибитивних прописа у овој области, а који данас оклевају да на темељу најновијих научних сазнања учествују у радикалној реформи материјалног кривичног и прекршајног права.

– На подручју српске престонице у последњих десет година, евидентирана је 861 особа која се бави проституцијом – 823 жене и 38 мушкараца, односно трансвестита. У истом периоду поднето је 1.123 захтева за покретање прекршајног поступка због бављења проституцијом, односно прекршаја из Закона о јавном реду и миру. Анализом података које сам сакупила долази се до закључка да број људи који се баве проституцијом није велики. Притом, међутим, не би требало занемарити чињеницу да се једна особа овим занимањем бави више година. Забрињава број посредника, односно макроа. Тако на пример, на једног посредника долази 2,08 особа које се баве проституцијом. Мушкарци предњаче у овом послу, па је тако за последњих десет година евидентирано 415 посредника у вршењу проституције, од чега су 236 мушкарци и 179 жена. Они се, углавном, баве само овим послом, а за себе узимају велики проценат зараде – чак од 60 до 70 одсто – износи податке наша саговорница.

Дешава се, наводи Динићева, да макро дође у део града у којем је проституција развијена и услови проститутку да ради за њега, односно да му даје одређени део зараде. При том јој, наводи наша саговорница, запрети да, уколико не испуни његове услове, неће више моћи да се бави проституцијом на тој локацији. Слична ситуација је и са „конкуренцијом”. Тако на пример, жене које раде на одређеном месту тешко ће допустити да им се придружи још нека, нарочито ако је она млађа и изгледом атрактивнија. „Нова проститутка”, наводи наша саговорница, биће тучена и шиканирана на различите начине све док сама не потражи друго место.

– Проститутке у Београду се најчешће окупљају око такозваног Плавог моста, однедавно и код хале „Арена”, а хотел „Национал” на аутопуту Београд–Загреб је одраније познат као место „ординирања”. На овим местима се, углавном, окупљају жене које се баве уличном проституцијом. Насупрот овој, постоји и „висока” проституција. Девојке које се њом баве обично се „изнајмљују” на недељу или месец дана, а често клијентима друштво праве током читавог викенда. Дешава се и да девојку која је била привођена због проституције, касније видимо уз неког познатог мушкарца.

– О заради проститутки је незахвално говорити с обзиром на то да се она разликује. Оно што је изражено код уличне проституције јесте да је клијент спреман проститутки да плати дупло више од траженог уколико не користи кондом. Више се наплаћује и секс са трудницама, а нарочито су тражене оне у седмом и осмом месецу. Добила сам информацију да девојке које се баве „високом” проституцијом за месец дана могу да зараде и за стан. У ову групу девојака спадају и неке које се баве јавним послом: певачице, водитељке… – открива наша саговорница.

Поред макроа, жене које се одају проституцији, неретко злостављају и сами клијенти. Они се, према речима наше саговорнице, руководе ставом: „Платио сам и радићу шта хоћу”. Неретко се жене, не могавши да трпе све са чиме се сусрећу, самоповређују или се одају пороцима. Јер, после извесног времена бављења проституцијом, жене падају у посебно психичко стање, а да би то превазишле многе почињу да користе алкохол или постају зависнице од дроге.

Мирослава Дерикоњић

-----------------------------------------------------------

Затвор или новчана казна

Судије за прекршаје су у Београду од 2004. до 2009. године, изрекле укупно 6.998 дана затвора и новчане казне у укупном износу од 2.235.600 динара. Уколико узмемо да 500 динара замењује дан затвора, закључујемо да би уместо ове новчане казне могла бити изречена 4.472 дана затвора – наводи Динићева.

-----------------------------------------------------------

Црвени фењери у свету

У великом броју земаља проституција је законом забрањена. То је случај у земљама са већинским муслиманским становништвом, неким бившим комунистичким државама источне Европе, али и у САД осим у деловима Неваде и у Роуд Ајленду. У Албанији је забрањена, али је по оцени Стејт департмента ова земља „велики извозник у трговини људима”, са чим је проституција често тесно повезана.

Још је више оних земаља које не бране саму размену сексуалних услуга за новац, али су забрањене све „пратеће активности”, бордели и сви облици подвођена, што практично онемогућава бављење овим послом без кршења неког прописа. Тако је у највећем делу Европе, Латинске Америке, у Канади, Индији и још неким земљама, пише на Википедији.

Најстарији занат декриминализован је и законом регулисан у осам европских земаља (Холандији, Немачкој, Швајцарској, Аустрији, Грчкој, Мађарској, Летонији и Турској) са различитим одступањима у прописима, али и између онога што је прописано и спровођења у пракси. У Немачкој је забрањено оглашавање услуга, док је у Холандији дозвољено. Редовне контроле сексуалних радница нису свуда обавезне јер се посматрају као врста дискриминације пошто се клијенти не тестирају.

Шведска, Норвешка, Финска и Исланд третирају проституцију као насиље према женама и кршење људских права, па њих саме не гоне, али су им на мети подводачи и клијенти. У Норвешкој је од ове године на снази закон који за куповину сексуалних услуга, чак и у иностранству, предвиђа велику новчану казну или шест месеци затвора, а три године ако су жртве деца.

Легална је и у неколико јужноамеричких држава, у Либану, неким аустралијским државама, на Новом Зеланду...

Ј. К.