Реституција – решење или нова неправда

Београдски адвокат Тихомир Константиновић, који је први у старој Југославији 1988. године поднео иницијативу за доношење Закона о денационализацији, поднео је Министарству финансија примедбе на нацрт Закона о враћању одузете имовине. Константиновић оцењује да ће власници имовине коју је држава национализовала поново бити оштећени најављеном реституцијом и указује да бинова неправда могла да буде избегнута применом већ постојећих правних института.

''Имовина је апсолутно право и загарантована је уставима читавог цивилизованог света. Са тим ставом сагласили су се и челници тадашње Демократске странке Драгољуб Мићуновић, Војислав Коштуница и покојни Зоран Ђинђић као и професори Правног факултета Миша Орлић и Драгор Хибер. Садашњи нацрт закона о обештећењу садржи одредбе које нису међусобно у складу и у супротности су и са правном науком'', каже адвокат Константиновић за ''Политику''.

Он као пример наводи члан 55 нацрта у којем пише да се ''изузетно из одредаба овог члана отуђење може вршити уз сагласност владе'', закључујући да ће извршна власт у тој ситуацији увек да се сагласи. Нацрт, наставља наш саговорник, предвиђа хитност ових поступака, као и новчане казне, али не предвиђа рок за ту хитност.

''Члан 22 нацрта каже да се не враћа грађевинско земљиште на коме је изграђен објекат без грађевинске дозволе које, у поступку легализације, буде одређено као земљиште за редовну употребу. Зашто, кад онај ко је зидао зна чија је то земља'', пита Константиновић.

Адвокат указује да је поступак за враћање имовине поверен Дирекцији, а да је рок за подношење захтева две године. О том захтеву требало би да буде одлучено у року од шест месеци, а у случају сложенијих предмета рок је годину дана.

''Само овде губи се две и по године. Чланом 36 предвиђено је да ће посебним законом, који ће бити донет до 31. децембра 2014. године, бити регулисано издавање, промет и коришћење обвезница и предвиђа да обвезнице доспевају у року од 20 година и исплаћују се у годишњим ратама, почевши од 2015. године. Очигледно је да је ово питање могло много боље и коректније да се реши, али за то није било добре воље'', наводи наш саговорник.

Константиновић подсећа да су, на пример, виле на Дедињу продаване за неколико хиљада немачких марака, а сада се продају за више милиона евра, као и многобројне зграде и станови чији је промет могао да буде заустављен. Он закључује да би у свим ситуацијама где одузета имовина и данас постоји у натуралном облику, она морала да буде враћена старим власницима или њиховим правним следбеницима. Они би могли да са ''откупљивачима'' успоставе однос закупа, који држава пропише.

''При подношењу захтева биће несумњиво и многих који ће бити непотпуни, па је јасно да ће држава и ту добити на времену, а грађани чија је имовина одузета опет ће трпети штету. Због тога ће бити и много нових судских спорова пред домаћим судовима али и пред судом у Стразбуру'', закључује наш саговорник.

На питање да прокоментарише изјаву потпредседника владе Божидара Ђелића да колонисти у Војводини могу да буду сигурни када је реч о повраћају имовине људи који су напустили Југославију 1945. године, Константиновић оцењује да је такав став преурањен. Он каже да се

Споразум између Јосипа Броза Тита и немачког канцелара Вилија Бранта на Брионима 1973. године, по којем Немачка нема права на фолксдојчерску имовину, не може применити у делу где се говори о приватној имовини јер је она гарантована Уставом.

''Фолксдојчери су, као и Срби у Хрватској, побегли пред терором који се може подвести под геноцид. Ако на њихов захтев Међународни суд у Хагу заузме став да су фолксдојчери Југославију напустили спашавајући своје животе, онда се може догодити да се питање те имовине поново расправља јер геноцид никад не застарева. Не видим у чему је разлика између имовине избеглих Срба у Хрватској у овом рату и избеглих фолксдојчера који су били грађани Југославије'', каже Константиновић.