Случај Драгана Марића, који је протекле недеље са две бомбе у руци ушетао у зграду председништва, поново је подсетио на „стари” српски проблем о великој количини оружја у Срба. Према подацима полиције, у српском приватном арсеналу налазисе око два милиона комада оружја. Од тога око 1,1 милион је регистровано на око 800.000 физичких и правних лица.

Половину регистрованог оружја чине пиштољи и револвери, а остало пушке. Колики је пораст наоружања у популацији на годишњем нивоу говоре подаци полиције, према којима се у Србији годишње региструје око 15.000 комада оружја.

Највећи проблем је како кажу у МУП-у Србије, велики број нерегистрованог оружја. Распрострањеност и лака доступност оружја скоро свакоме, па чак и малолетницима, пре свега утиче на безбедност грађана. То потврђују и наши саговорници у полицији, који кажу да се пиштољи најчешће користе у озбиљнијим крвним деликтима, као што су убиства, застрашивања, разбојништва, самоубиства и покушаји убистава, док се пушке чешће злоупотребљавају у случајевима неовлашћеног пуцања на јавним местима.

О томе колико је наш народ „лак на обарачу” сведочи недавни крвави обрачун између газде кафане „Чигра” у Малом Мокром Лугу и петорице гостију, када је убијен Славомир Југовић, а четворо људи повређено. До свађе, туче и на крају пуцњаве дошло је јер су гости замерили газди кафане то што им је служено вруће пиво.

Чињеница да у овом случају није реч о мафијашком обрачуну, већ о сукобу грађевинских мајстора и керамичара, који је могао да се заврши и обичним песничењем, говори о томе колико је ниска свест овдашњег народа о опасности држања и ношења оружја.

Нису ретки случајеви да љубитељи кратких и дугих цеви уз регистровано оружје држе и велики број нерегистрованог наоружања. Управо је због тога оптужен и отац познате тенисерке, Дамир Докић. Полиција у Сремској Митровици саопштила је да је у његовој кући нашла седам ловачких пушака и пиштоља марке „берета” у легалном поседу, као и две бомбе и 20 метака калибра „357” за које није имао дозволу.

Да су приватни „штекови” напуњени пушкама, пиштољима и експлозивима, доказује и прошлогодишња заплена оружја кикиндске полиције. Наиме, код једног шездесетогодишњака из Банатске Тополе нађени су митраљез „М-84”, калибра 7,62 милиметара, аутоматска пушка „М-70” крагујевачке „Заставе”, 292 метка за митраљез, две ручне бомбе „М-52” и 218 метака за аутоматску пушку. Човек је објаснио да је овај арсенал донео с ратишта из БиХ и да га је све време чувао у шупи.

Он је, заправо, као објашњење навео оно на шта већ годинама указују разна домаћа и страна истраживања о оружју.

НАТО бомбардовање 1999. године, рат на просторима бивше СФРЈ, сукоби на Космету, оставили су за собом, између осталих ружних ствари, и „метални” терет (разно оружје и наоружање). У време ових сукоба, војска, полиција и свако ко је стигао и желео да „припомогнеголорукомнароду”, наоружавао гајесвим и свачим. Рат се завршио, па је свако кући понео барем по један „сувенир” – „калашњиков”, „кашикару”, а било је оних који су носили и пластичне експлозиве.

Док се са једне стране изналазе својеврсна оправдања за српску „до зуба наоружаност” у смислу народног фолклора и ратних дешавања у последњој деценији прошлог века, са друге стране изгледа као да се ништа конкретно не предузима да се проблем реши.

Оружни лист за оружје за личну безбедностможе да добије свако ко прође обуку, ко је пунолетан, пословно способан, нијеосуђиван по Закону о јавном реду и миру и Закону о оружјуи против њега се не води кривични или прекршајни поступак. Одобрење је потребно и за набављање муниције и то у количини до 60 комада годишње.

Иако је забрањено ношење оружја без посебне дозволе, која може да се добије само ако се докаже да за то постоје изузетно оправдани разлози безбедности, чини се као да се грађани на ово не обазиру. Наруку им свакако иду ниске законске казне.

Тако је, према Кривичном закону, за поседовање оружја без дозволе запрећена казна од максимално три године затвора. Уколико је реч о аутоматском, гасном, експлозивном оружју, прописана казна је до пет година затвора. Оружје се може преносити без посебне дозволе, уколико је расклопљено и одвојено од муниције.

Држава је организовала неколико акција легализације, али без очекиваних резултата. Влада Србије 18. јануара 2007. донела је Уредбу о издавању оружног листа, односно одобрења за држање оружја, без доказивања порекла, којом се омогућава физичким и правним лицима да региструју односно предају илегално оружје. Међутим, тада је само 8.000 грађана затражило оружни лист за своје нелегално наоружање и то, углавном, за пиштоље, револвере и ловачке пушке. При томе, грађани су полицији предали мање од 1.000 комада оружја.

Највећа предаја илегалног оружја забележена је током ванредног стања и полицијске акције „Сабља”, после атентата на премијера Зорана Ђинђића. Полиција је тада одузела око 10.000 комада разног оружја, а грађани су самоиницијативно предали 35.304 убојите цеви. У том периоду предато је и 23.484 захтева за легализацију оружја које је било у поседу грађана.

Данијела Вукосављевић