Зар није важно где је Зоран

Чачак – Кад своје поданике одводи у затвор на издржавање казне, држава није обавезна да телефонира укућанима и јави им ту рђаву вест. Тако је пресудио Општински суд у Чачку у парници мештанина Зорана Катића (56) кога су и породица и полиција прогласили несталим, док је лежао у оближњој хапсани. Он је од Србије, на име претрпљених болова, за себе и фамилију тражио 1,4 милиона динара али је судско веће, којем је председавао Владан Филиповић, одбило Катићев захтев као неоснован. И још му наложило да Министарству правде плати 75.600 динара на име трошкова парничног поступка у овом чудноватом спору.

А човек је доспео у затвор због тога што није имао ни десет пута мање пара.

Катић је, 14. децембра 2005. године, на почетку своје одисеје, дошао у СУП Чачак ради промене пребивалишта, али је радник са шалтера, видећи личне податке, позвао патролу. Полицајац је одатле привео Катића у писарницу Суда за прекршаје где му је саопштено да ће, уколико не плати казну од 7.500 динара за стари саобраћајни прекршај, морати у затвор на 15 дана и још два дана због друге, мање казне.

Кажњеник је у тужби, коју је заступао чачански адвокат Милан Станојевић, навео да му није било дозвољено до оде кући по новац за казну, нити телефонира родбини да му донесу паре. Полицајцу је, тврди, дао цедуљицу са бројем телефона тражећи да обавести породицу да је у затвору на издржавању казне, али овај није послао вест, као ни службеници Окружног затвора у Чачку од којих је, нешто касније, тражио телефон.

Два дана потом, 16. децембра, Катићева сестра Ружица Андреевска, после безуспешних распитивања у болници и служби хитне помоћи, пријавила је СУП-у нестанак брата. У тужби се додаје да је полиција истог дана почела потрагу за Катићем, па је информативна служба дала оглас у дневним новинама умољавајући да се јаве сви који нешто знају о њему, а сестра објавила сличну поруку на ТВ Чачак, са Зорановом фотографијом.

„Укућани су трпели огромну душевну патњу мислећи да је лишен живота, и то све до 20. децембра кад се Зоран јавио кући, телефоном из затвора, и то случајно, убеђен да породица зна да је на издржавању казне”, описано је у тужбеном акту.

Тужену страну заступао је шеф чачанске полиције Милован Петровић, иначе адвокат до постављења на то место, тврдећи да ни СУП ни Окружни затвор нигде нису погрешили. Сведочио је полицајац Данко Ћалов, који је Катића одвео до Суда за прекршаје а одатле у затвор, и описује да је реченом три пута нудио могућност да позове сродника или адвоката да би донео новац за плаћање казне, што би га спасило затвора. „Катић је на то одговорио да нема новца јер скупља старо гвожђе и не може да плати казну”, навео је Ћалов пред већем.

И службенице писарнице Суда за прекршаје сведоче да су Катићу три или четири пута рекле да може да позове кога хоће са службеног телефона како би то лице дошло и платило казну, „на шта је овај ћутао, па рекао да нема новца”. Шеф смене у затвору, Добривоје Пунишић, изјавио је да је Катићу понудио телефон да позове некога за паре, али је добио Катићев одговор: „Нема ко да донесе, имам само сестру у Пријевору, нисам крив и нећу да платим”.

Суд је, у току поступка, прелистао и Закон о прекршајима, и ту ниједном одредбом орган за прекршаје није обавезан да породицу обавештава кад неког кажњеника упути на издржавање.

Како то да полиција, која је спровела Катића у затвор, двадесет метара удаљен од СУП-а, није знала родбини да одговори где је тај човек?

„Тачно је да члан 76. Закона о полицији прописује да полиција води евиденцију лица којима је по било ком основу ограничена или одузета слобода, али се подаци могу дати само лицу на које се односе а не другима, па ни члановима породице. Ради се о подацима који су поверљиви и та евиденција води се за потребе обављања полицијских послова, а не ради информисања родбине”, стоји у образложењу пресуде.

Са шестодневног тамновања Катић се на слободу вратио пошто је његова сестра платила казну за учињени прекршај. Кажњен је, иначе, због тога што на газдином камиону, који је возио на послу 30. септембра 2003. године, није била истакнута фирма власника и што је путни налог био стар.