Куда води жигосање аутора

Изгледа да представници невладиних организација само на речима цене истраживачко новинарство, а и то само док конкуришу за пројекте. Тада се представљају као најбољи познаваоци норми истраживачког рада у нашој професији, које декларативно снажно подржавају. Ипак, њихов поглед се драстично мења када јавност заиста сазна мало више о финансирању активности представника НВО. Понашају се као да имају неприкосновено право да послују под велом тајне и да не откривају колико новца добијају од државе, а колико од страних партнера.

Изгледа да ми је пошло за руком да текстом „Држава за НВО годишње издваја колико и за науку”, који је Политика објавила 11. јуна, ујединим и левицу и десницу, и Фонд за хуманитарно право, и Петра Луковића (оснивача портала „Е-новине”), и Маринка Вучинића, представника „Нове српске политичке мисли”. Сложни су у оценама да нисам професионална. На рад невладиног сектора гледам једнострано, политикантски, са непримереном дозом цинизма, учвршћујем предрасуде...

У праву је публициста Маринко Вучинић када у тексту објављеном јуче у „Политици” каже да се од стабала често не може видети шума. Разумем да је овом оснивачу Београдске отворене школе, активисти „Нове српске политичке мисли” и Напредног клуба цивилни сектор веома близак, али ме чуди да се човек са толиким искуством у невладином сектору није запитао зашто држава уплаћује десетине милиона динара одштете жртвама кршења људских права на рачун Фонда за хуманитарно право. Да ли је уобичајена судска пракса да се накнада оштећенима исплаћује преко рачуна њихових правних заступника? Није.

У ауторском тексту „Куда води жигосање НВО?”, Вучинић признаје да за политикантско виђење невладиног сектора није крив аутор ових редова, већ понајвише сам тај сектор, „јер је његова укупна делатност сведена на медијско експонирање неколико тзв. људскоправашких организација, које често прате актуелну политичку конјунктуру”. Ипак, заборавио је да за политизацију невладиних удружења макар мало „окриви” и самога себе. Ни Београдској отвореној школи политички активизам није био стран. Једна од њених првих генерација учествовала је у организацији студентских протеста деведесетих година, а поносно истичу да су активисти „Отпора” похађали њихове курсеве.

Немам ништа против тога. Политика је свуда око нас, али можда је ипак крајње време да се престане с праксом тражења скривених намера кад год се објаве до тада непознати подаци о пословању одређених важних друштвених чинилаца. Јер, коме може да смета када грађани сазнају где завршава новац пореских обавезника?