Левичар се рађа, лије и кује

Засигурно – баук „ламентирања над левицом” кружи Србијом.

Прелистајте колумне у „Политици” у, рецимо, последњих шест месеци, само прелистајте, не морате анализирати садржај. У недељу дана сигурно ћете пронаћи барем један текст „интригантног” наслова: „Зашто нема левице у Србији”, „Српски покушај Сиризе”, Левица данас”... Погледате ли сајт „Пешчаника”, верујем да ће број понављања ових текстова прогресивно расти. Грешим ли, спреман сам да летујем у Јагодини.

Ко су људи који држе „опелоʺ над ковчегом у коме не почива нико и не спава ништа, сигурно je занимљива тема, ипак достојна неког обимнијег писанија. Овога пута бих једноставно, народски изрекао оно око чега већина ових аутора околиши. Мишљења сам, прво, да је истинске левице на овим просторима било само у траговима, и то у кршима Црне Горе 20-их и 30-их. Код „обичног човека” левица је апстрактан појам који се манифестује у виду слике Јосипа Броза у белој униформи и неког популистичког „црвеног” плаката. Ипак, то је само моје мишљење.

Већина аутора лепо примећује да данашњи левичар никад није узео ашов у руке нити је изгитовао зид или шмирглао врата барем, и то је добар траг, који не знам зашто поменути аутори не разраде. Проблем је у самој левичарској ексклузивности, мада је можда бољи израз нарцисоидности, коју данашњи левичари носе у шалу, књизи и коси. Они не регрутују, не шире „веру”, него се само, некада, удружују.

За мене је прави левичар Станоје, металостругар по струци и бескућник по избору, протагониста кратког филма „Колт 15 ГАП”, који у једној сцени иде по раковичким фабричким постројењима и пропитује уморне раднике о Марксу и Енгелсу. Станоје жели да сваки металостругар „познаје” и схвата Маркса, довољно да могу да причају о њему. Левичар се рађа, лије и кује. Овде левичар може само да се удружи са неким од постојећих популарних левичара. Што је популарнији, то ће му и круг следбеника бити већи. И ето, баш скоро се десио последњи позив такве врсте, на збор свих левичара, анархиста и троцкиста, који би стали под један велики кишобран. За тај збор предлажем место сусрета Савамалу.

Овде је данашњи левичар и конвертит. И то је једна велика истина коју сви прећуткују, част изузецима. Осврнућу се само на екстремне примере данашњих левичара који су не тако давно носили кокарде по средњим школама које су похађали, левичаре који су по цео дан причали о светосављу, левичаре који кличу Шешељу. И то је „фер” написати, из тога се може видети колико је левичар идеолошки лабилан. Као такав, он као шибица засија јарко црвеним пламеном, али пошто му је „кресиво” већ истрошено на другим местима, нема више ширину ни међу својим пријатељима да шири идеју за коју се данас бори. Он може и мора једино да игра на карту ексклузивности, посебности, и као такав, своје левичарске битке да војује са малом групом истомишљеника, који не знају његову „ружну” прошлост и не постављају сувишна питања. Као што смо видели ове године, левичар се, ако му тренутно то одговара, са десничарем врло лако може и удружити. Никако га, наравно, не треба за то кривити! Данашњи левичар је одрастао у таквом окружењу и готово је сасвим логично да ће у неком периоду живота „кокетирати” са десницом.

Овде је левичар поткупљив, њему левица често служи само затода би стигао до радног места, неке славе и мало новца. У дубини душе он је свестан да никада овде неће моћи да живи од својих левичарских идеја и да ће му дружина заувек бити мала. Он има рок трајања, опет част изузецима. Сви воле неке левичарске идеале, ја волим Марксов део о отуђењу, на пример.

Ничим изазвана ексклузивност, конвертирање и поткупљивост засигурно су део данашњег активног идеалнотипског левичара у Србији. Пуно је разлога због чега је то тако, али важно је ово изрећи само зато да би читалац идућег текста у коме се оплакује недостатак левице у Србији увидео коме се тај аутор обраћа. Не обраћа се мени, а ни Вама, драги читаоче, него идеалнотипском левичару, кога жели да пробуди из летаргије и издигне из муља у који је упао.

Нема хлеба за левицу данас у Србији нити ће га бити још дуго, остаје им Филозофски факултет као сигурна кућа, која им по некој оставинској расправи следује. Због тога верујем да је писање оваквих текстова узалудан посао, кога се треба „манути”, а такве текстове више и не објављивати, поготово што после њих у ваздуху висе нова питања, и то она на макроплану. Да ли се уопште може бити левичар данас у свету и у Србији поготово, зашта се данашњи левичар заправо залаже, колико је предан активизму и томе слично...?

Апсолвент одељења за социологију Филозофског факултета у Београду