Наивност једног левичарства

На текст „Нема више ни левице ни деснице”, објављен у „Политици” 12. 6., у коме тврдим да левица и десница више не постоје као битни и одређујући политички појмови, уместо којих имамо нека друга разликовања која су битнија (око центра и периферије, тј. маргине), стигла је (18. 6) реакција младог докторанда социологије Ивице Младеновића објављена под насловом „Ту је и левица, а нарочито десница”, који у име левице жељне борбе настоји да покаже да подела на левицу и десницу још увек постоји.

Ова реакција заслужује одговор. Младеновић сматра да левицу и десницу треба „разматрати пре свега у контексту односа снага социјалних слојева у одређеном раздобљу”, што би требало бити довољно да пламен разлике левице и деснице одржи живим. Сходно овој логици, „доњи” слојеви су природно левица, а „горњи” слојеви су природно десница. Што је толико поједностављено и због тога непрецизно становиште да не одговара ни историјским фактима ни тренутној политичкој ситуацији у Европи. Познато је да су, кроз историју, најлегендарније вође левице потекле из „горњих” слојева, без обзира на то да ли је реч о Марксу, Енгелсу, Лењину или Кастру, а да су, једнако тако, „доњи” слојеви кроз историју пуно пута били спремни да подрже десницу, свеједно да ли су гласали за Мусолинија, Хитлера или неког другог „десног” (а у суштини идеолошки амбивалентног) популисту. Неко „класно гласање” по коме би „доњи” слојеви у тоталу били увек за левицу, а „горњи” слојеви у тоталу увек за десницу илузија је и не одговара фактима. Не само да не одговара историјским фактима, него не одговара ни тренутној ситуацији у Европи и Србији. Уколико неко жели да инсистира на подели између капитала и рада као плодној, онда можемо рећи да део оних који су против капитала, а за рад, не гласају по правилу увек за неку правоверну левицу, већ незанемарљив број гласа и за партије које се никако не би могле назвати левим у класичном смислу, попут нпр. Шешељеве, оне Мари ле Пен и низ других партија мутираних идеолошких предзнака који немају ништа с правоверном левицом или десницом и које управо због тога мање или више вешто користе незадовољство политичким мејнстримом. Зато је доминантна подела времена у коме живимо на политички мејнстрим, тј. центар (леви и десни центар, који су нпр. у великој коалицији у Немачкој) и на периферију, односно маргину, која је незадовољна тим центром и која је заправо социјални слој коме не одговара тренутни поредак центра, али која није искључиво „лева” ни „десна” у старом смислу те речи, већ која је спремна да подржи оне који, по мишљењу те маргине, имају реалну снагу да се супротставе центру. Па негде они који су против центра односно мејнстрима гласају за Сиризу, негде за Подемос, а негде за Национални фронт. При томе се ови који су против мејнстрима мешају и слева и здесна, па је Сириза формирала владу с малом конзервативном партијом и зове Путина за пријатеља, челник „левог” Подемоса шаље поздраве папиним говорима, а „конзервативни” Национални фронт хвата незадовољне гласове рада и радника. Напослетку, папа Фрањо је можда тренутно најутицајнији глобални политичар који критикује капитал, у име рада. А он је папа и уз то је још и елитни исусовац, дакле не може бити класични левичар.

Свет није тако једноставан како се то чини младом левичару Ивици Младеновићу; у њему разликовање левице и деснице више нема важност, осим у уским идеолошким кружоцима. У свету у којем живимо класична идеолошка питања су замењена прагматичним економско-енергетско-безбедносним (чак и религијским) питањима и у њему постоје различити геостратешки интереси. Као што су постојали одувек. Те интересе могу добро разумети и ублажити последице њихове борбе по сопствене грађане само они државници и мислиоци, невезано за њихов номинални политички предзнак, који схватају реалне векторе света у коме живимо и који су раскрстили са старим избледелим предоџбама о левици и десници као битним концептима.

*Научни сарадник на Институту друштвених наука