О сурогат материнству

Да ли, како тврди гђа Невена Фирст (12. фебруара), сурогат материнство заиста има карактер доброчинства? Да ли жеља сурогат мајке (оне која рађа дете) за добрим делом уједно значи и остварење самог доброг дела? Може ли намеравана мајка (или отац) имати (не кажемо да мора) осећај кривице, што је била немоћна да утиче на емотивно стање сурогат мајке, њено понашање у исхрани, физичку активност, хигијену, изложеност стресу, дувану итд. – уопште, на негативне утицаје по дете?

Неко може рећи да чак и ако се деси нека психичка слабост намераваног родитеља узрокована сурогат материнством, то не може да се пореди с чињеницом да је ново биће дошло на свет, а да другачије не би ни дошло. Био би у праву да говоримо из угла већ затеченог стања, односно, већ рођеног детета. Али говоримо из угла одобравања чина сурогације пре него што се он десио! Неко би рекао: да, али то је једини начин да тај намеравани родитељ дође до потомства, и треба преузети толики ризик јер он није претежнији од рођења детета. Као кад болесник мора на операцију при којој постоји одређена могућност смртног исхода, а лекар одлучује да ризикује и оперише, да ли због минималне могућности смртног исхода, или због неопходности операције да би пацијент уопште наставио да живи. Овде, међутим, већ имамо пацијента за којег тражимо најбоље могуће решење, а у случају одобравања сурогације још уопште немамо зачето људско биће пре почетка процеса, да полемишемо да ли је боље да се оно роди или не, већ само неостварену жељу намераваног родитеља за потомством.

У бављењу темом сурогације не сме долазити до замене теза. Овде није питање да ли је добро да се неко дете роди (свакако је и увек добро), већ се испитује да ли је добар овај начин (сурогат материнство) да се неко дете роди. Стога рођење детета, које пре почетка поступка сурогације не постоји, не може бити услов одобравања поступка сурогације као начина његовог рођења, као што рођење детета из акта силовања не може бити услов одобравања самог акта силовања зато што је добро да се роди дете. Друго је питање ако је дете већ зачето (на било који начин) да ли је добро да се оно роди.

Сурогат материнство носи ризик по здравље и сурогат мајке. Намеравани родитељ се може правно предвиђеним обавезујућим уговором заштитити од могућности да сурогат мајка по рођењу не жели предати дете наручиоцу трудноће. То, ипак, не решава проблем, јер не значи да сурогат мајка неће претрпети здравствене (пре свега психичке) последице уколико не жели предати дете које је родила, иако ће то законски морати учинити.

Што се тиче детета, да ли ико има право довести дете у неприродну ситуацију да има две мајке? Јер није у људској природи да има две мајке, генетску и гестацијску (данас чак и три, при поступку цитоплазматског трансфера). Позната је интеракција мајке и детета које носи. Поред размене материја преко плаценте, долази и до психичких утицаја мајке на дете (али и детета на мајку), размене емоција, стања. Пренатални развој детета, према истраживањима савремене психологије, одразиће се у огромној мери на каснији развој човека. За коју сурогат (сурогатус –накнадно изабран, замена, обично неадекватна, по вредности и ваљаности није равна ономе што замењује) мајку можемо тврдити да има љубави и топлине за плод који носи колико би му пружила и „рођена” мајка (то је његово право, да не буде оштећен) ако има свесну намеру да дете неповратно преда другом? Или, ако постоји оваква „мајчинска” љубав сурогат мајке према плоду, како ће га онда предати другом без психичког лома по њу, или дете, или обоје?

Ако је питање материнства у поступку сурогат материнства правно регулисано, то не значи да је проблем решен, уколико донесена регулатива није биолошки одржива.

Теолог