Повесничко тра-ла-ла

Интервју објављен у „Вечерњим новостима“ (14. децембар): „Ултиматуми Србији и данас су болни као онај из 1914“, изазвао је је многобројне коментаре, међу њима и критику младог повесника Боривоја Милошевића, који се огласио у „Политици“ десет дана касније („Младобосанци нису били пуки београдски пиони“, 24. 12.). Његове замерке и коментари написани су на подстицај његовог старијег колеге чије се име помиње у тексту. Милошевић још нема изграђено мишљење, те је приморан да се стално на неког позива (Фишер, Кантровиц, Микић, Бјелајац). Текст одише неозбиљношћу и немарношћу, те се стиче утисак да интервју није пажљиво прочитао, као ни моју књигу – „Принцип Гаврило (1895–1918). Оглед о националном хероју“, у издању „Вечерњих новости“ (2014).

Нигде нисам тврдио да идеја за атентат није идеја младобосанских револуционара, то тврдим и у књизи и у интервјуу, те је неоснована примедба исказана почетном реченицом и насловом текста. Да се мој критичар потрудио да бар мало буде озбиљнији, не би никада написао, повезујући ме са Фрицом Фишером, што, признајем, својим именом и делом не заслужујем: „Принцип као да је претпостављао како ће се сто година касније појавити писци попут Радоша Љушића...“, да би „оповргли истину и бацили таму на догађаје који су обележили почетак прошлог века“. Оптужба неоснована и претешка, будући да сам и у књизи и у интервјуу тврдио да је Видовдански атентат повод а не узрок избијању Првог светског рата“. Фриц Фишер је Сарајевском атентату посветио свега две реченице, не поменувши ни Принципа ни Аписа, особе сасвим безначајне у његовој теорији о кривици и одговорности царске Немачке за избијање Великог рата.

Следећа примедба односи се на моју тврдњу у интервјуу да влада Краљевине Србије није предузела све мере да спречи Видовдански атентат. Милошевић износи само две чињенице, обе нетачне и сасвим површне, као и све што је написао у свом тексту: 1) Да „није било поузданих информација у коју сврху је било намењено“ оружје које је пренето у Босну и 2) Да Аписово признање о организовању атентата „не мора нужно бити тачно“, и да је био само саучесник а не и организатор и подстрекач атентата. Цело поглавље у књизи о Принципу („Од Београда до Сарајева“) посветио сам набавци и преносу оружја из Србије у Босну. Колико је примедба мог критичара бесмислена, говори безброј чињеница и доказа, пре свега објављени документи САНУ, као и признање самих атентатора и њихових саучесника на суђењу. Шта тек рећи о његовом расуђивању када је пренос оружја атентатора преко Дрине покушао да замаскира „различитим формама кријумчарења робе и оружја“! Овакво непознавање догађаја и чињеница ретко се сусреће и код неозбиљних историографа.

Што се тиче Аписа, шефа Обавештајног одељења Главног генералштаба и најпознатијег црнорукца, две чињенице су непобитне: 1) Одобрио је београдској тројци младобосанских атентатора да убију престолонаследника Фердинанда. 2) На Солунском процесу признао је да је организовао атентат, због чега је био и осуђен на смрт. Услед ограничености простором, читаоце упућујем на поглавље „Српско суђење у Солуну“ у својој књизи о Принципу, где ће наћи више података о овом загонетном обавештајцу и његовом учешћу у Видовданском атентату.

Све наведено, као и више других несувислих примедби, које не заслужују осврт, послужило је Милошевићу да оспори моју тезу да је влада Краљевине Србије одговорна „што није предузела све мере да спречи тај чин“. Истичем да влада Краљевине Србије није учествовала у организовању Видовданског атентата (ако може да се изузме из ове радње Апис) и није одговорна за избијање рата. Али јесте одговорна зато што посредством обавештајне и дипломатске службе није предузела све могуће мере да до убиства не дође. Влада је морала то да уради, не због Аустроугарске и Немачке, које су прижељкивале рат, већ због себе, своје државе и свог народа.

У колоплету нејасних погледа и ставова, па и оптужби, оптужен сам да мењам своје ставове под утицајем политичких струја и да сам „природно за европске интеграције“. Наглашавам да се у интервјуу нисам изјашњавао о европској интеграцији Србије, па сам зачуђен како је дошао до оваквог закључка. Критичару је и та оптужба недовољна, па ми спочитава још и то да не бих смео да мењам „научни приступ историјској истини“. О Видовданском атентату и о Гаврилу Принципу писао сам само у књизи и о томе сам дао интервју за „Вечерње новости“, и то је све кад је реч о овој теми. И да сам хтео нисам имао времена да мењам свој „научни приступ“, не мењам га ни у овом одговору, и стојим иза изнетих идеја и ставова.

Милошевић ме проглашава чак и авантуристом због кога је „историјска наука изгубила сваки смисао“. То је већ превише и за једног почетника лакрдијаша, за кога знам да није написао ниједно вредно дело, а усуђује се да свог колегу са универзитета толико оцрни, као какав врховни историографски громовник. А његово име први пут сам прочитао у „Политици“ (верујем и већина читалаца), и било би лепо да „талентовани“ млади повесник својим делом поврати смисао посрнулој српској историографији.

И, на послетку, млади повесник ми импутира да сам окарактерисао Принципа као терористу, изједначивши моје писање са „изјавама једног високог политичара из окружења“. Откуд Милошевићу недостатак храбрости да наведе име тог славног „политичара из окружења“ којег барабари са мном у нечему што је гола неистина. Цела књига о Принципу написана је с намером да покаже, што се види из поднаслова – „Оглед о националном хероју“, као и из интервјуа, да Гаврило није терориста већ достојан наследник Милоша Обилића. Овим „мудрим“ речима придодао је, а није ми јасно на основу чега, да се залажем да у ЕУ треба да уђемо без Принципа и са згаженим принципима.

Аферим, несамостални повесниче, поборниче српске посрнуле тра-ла-ла историографије.

Професор универзитета