Принцип није клечао

Одговор историчара Радоша Љушића (,,Повесничко тра-ла-ла”, „Политика”, 7. 1. 2015) на мој текст објављен нешто раније не доноси читаоцима ништа ново. Новост нису ни плитке увреде изнесене на мој рачун којима он невешто покушава да маскира недостатак нових и поузданих историјских извора којима би поткрепио своје климаве тврдње. У тексту сам се позвао на истраживања више аутора, не због „неизграђености ставова”, како наводи Љушић, већ из уважавања њихових радова, што је уобичајени метод у историјској науци. Упорно понављање теза о „одговорности” српске стране за избијање рата, ма колико их Љушић рециклирао, није довољно убедљиво уколико иза њих не стоје озбиљни докази, које он нема. Љушић се ослања на Аписово признање са Солунског процеса, иако су до данас многи историчари ставили озбиљне примедбе на његов значај,међу њима и Мирослав Перишић, који је у студији новијег датума изнео низ разлога зашто се ово „признање” мора узети с великом резервом. Нема сумње да је неколицина српских официра помогла атентаторима при набавци оружја и преласку границе, али нема чврстих доказа да је Апис био њихов тутор, а они његови послушници. Принципу није требала дозвола са стране да учини што је наумио, баш као што дозволу из Београда није тражио ни Богдан Жерајић неколико година раније. Највећи савезник Принципа на Видовдан 1914. у Сарајеву није био Апис, већ немарна власт и недовољне мере обезбеђења високог госта. Улога српских официра у атентату је пренаглашена и далеко је мања од учинка самих младобосанаца и атентатора, сматра и академик Милорад Eкмечић. Како је то приметио Душан Батаковић, Млада Босна је искористила Црну руку, а не Црна рука Младу Босну.

На Љушићевој скали одговорности за рат, Србија после Немачке и Аустроугарске заузима веома високо треће место, иако при својим тврдњама не уважава многе чињенице, а најпре општи оновремени контекст и улогу осталих великих сила. Српска „командна одговорност” из 1914. зато што нешто није спречила неодољиво подсећа на „правду” која се данас дели Србима пред Хашким судом. Фраза како је Србија „морала све да учини да до рата не дође” не значи ништа, јер нам Љушић даје неoдређен одговор на питање шта се могло урадити. Љушић сматра како је упозорење српског посланика Јована Јовановића министру Билинском било сувише неуверљиво, али у конкретном случају је најбитнија чињеница да се разговарало и то са министром управо задуженим за Босну и Херцеговину. Јовановић сведочи како српска влада о припремама за атентат није знала ништа конкретно, па је зато преко Билинског упозоравала службени Беч на оно што се могло десити. О спремности српске владе да по сваку цену спречи инциденте који су могли изазвати сукоб с моћним суседом говори и чињеница да су се атентатори из Србије у Босну пребацили у строгој тајности. Како би избегла рат и крвопролиће српска влада је на концу пристала и на већину тачака из познатог аустроугарског ултиматума. Иако воли да беседи о „српској одговорности”, Љушић нерадо говори о пропустима аустроугарских власти до којих су с разних страна долазиле опомене у вези с путовањем Франца Фердинанда у Сарајево. О томе у Љушићевој књизи има тек неколико реченица.

„Херојски чин Гаврила Принципа био је катастрофалан по српски народ, те стога одговорност за Видовдански атентат и његове последице не сноси само Влада Србије већ у истој, ако не и већој мери, младобосански атентатори”, изјавио је Љушић у интервјуу „Новостима” децембра 2014. Младобосанцима се можда може приписати неразумевање оновремене „високе политике”, али им стављати на терет каснија српска страдања у рату неодговорно је и нетачно. Такве тврдње више говоре о њиховом аутору, него о Принципу и друговима. Србе нису скупо коштали Принципови пуцњи, већ ратоборна политика званичног Беча и аустроугарска агресија на Србију, до које би, како и сам Љушић признаје, дошло и без атентата у Сарајеву. Да ли би у том случају српске жртве биле мање? Да ли би Поћорекове армије биле милостивије да је Живојин Мишић клекнуо пред њима? Рат није био дело неодговорних појединаца, већ последица дубоко супротстављених интереса великих сила и сукоба који су кулминирали почетком 20.века. „Мене није руководила Србија, него једино Босна”, изјавио је током истраге Трифко Грабеж. „Да сам знао да ће последица бити европејски рат, никада не бих учествовао у атентату”, додао је. Наивни су они, изјавио је недавно раније поменути академик Екмечић, који мисле да није било Принципа да не би било ни хуманитарне трагедије Срба у Првом светском рату. У чему је онда српска кривица? Можда у томе што је постојала као слободна држава привлачна за све своје поробљене сународнике? Или Љушићу смета то што Србија 1914. није хтела да клечи?

„Оглед о националном хероју” је иначе један од ретких Љушићевих излета у воде Великог рата и младобосанског покрета. Увидом у његову библиографију уочава се да се тим питањима никада озбиљније није бавио. Питамо се када је Принцип за Љушића постао херој, јер 2010. године то очигледно није био. Тада је у интервјуу за „Прес” навео како су стожери српске херојске вертикале Обилић, Kарађорђе, Живојин Мишић и Ратко Младић. Четири године касније у Љушићевој књизи је са овог списка нестаo генерал Младић! Није ми познато да ли је Младић у међувремену у Љушићевим очима престао да буде српски херој или га данас можда није политички коректно и исплативо спомињати у том контексту?

Историјска наука не би смела бити слушкиња политике и још мање полигон на којем се испољавају ситни лични интереси. У времену када су ревизионистичке трубе све бучније, српском народу, а посебно Принциповим потомцима, понајмање су потребни Љушићеви клечећи ставови, јер је у заблуди ако мисли да ће онај који клекне завршити само на клечању. То је пре једног века добро знао и Гаврило Принцип, па пред Фердинандом није клечао. Једино место пред којим је Принцип клечао био је Жерајићев гроб.

Доцент на Филозофском факултету у Бањалуци