Рукавац русофобије

Нацрт резолуције о Сребреници који је Велика Британија најавила поводом двадесетогодишњице злочина изазвао је посебну пажњу својим садржајем и због британског ауторства. Међутим, пажљивије подсећање на историју и константе британске политике на Балкану, почев од средине 19. века, показује да британски ставови које одражава и могућа стратешка позадина овог нацрта резолуције не би требало да буду изненађење. То подсећање, наиме, показује да је антируска политика Велике Британије на Балкану константа до данашњих дана и да у тој политици лежи и добар део основа за одређену антисрпску политику.

Још је с отварањем источног питања (распад Османског царства и подела утицаја великих сила у Европи) и Кримским ратом 1853–1856, који је у коалицији са Османским царством водила и Велика Британија против Русије ради сузбијања њеног пробоја на Крим и Црно море, дефинисана стратешка константа у британској антируској политици на просторима југоисточне Европе. Она се у историографији означава као почетак русофобије у британском друштву и политици. Уз русофобију се у историји повезује и настанак србофобије, која је у западном свету, како закључује академик Екмечић у „Дугом кретању између клања и орања”, „само рукавац русофобије”. Ту је политику, као стратегију са дугорочним значењем, формулисао потом познати британски државник Дизраели.

Управо поводом дугорочне стратегије спречавања руског утицаја на Балкану Велика Британија је у целом процесу распада Османског царства дипломатско-политички индиректно, а некада и директно, штитила османске интересе, између осталог, и на штету балканских словенских народа. То важи посебно за српски народ, који је својевремено идентификован као продужена рука руских утицаја и интереса на овом простору. Србофобија је нарочито оставила трага у британској политици деловањем познатог британског историчара Ситона Вотсона с краја 19. и почетка 20. века, који је имао великог утицаја на британску спољну политику. Он је, наиме, познат по томе што је на почетку Великог рата израдио меморандум о циљевима британске политике, који је 1. октобра 1914. упутио британском министарству спољних послова. У меморандуму је утврдио да један од циљева рата треба да буде нужно стварање Југославије, али да би српско вођство у њој, како у цитираном делу наводи академик Екмечић, представљало „британски пораз”. Овај меморандум је представљао и основ британске политике према стварању и функционисању Југославије после Великог рата, а Вотсон је све до своје смрти 1943. остао утицајан у Великој Британији на линијама антисрпске политике. Своје антисрпске ставове промовисао је после рата током развоја југословенске државе тако што је радио на њеној дестабилизацији, између осталог, и подржавањем хрватских националистичких тежњи.

У антируској стратегији на Балкану британска политика се ослањала и на албански фактор подршком самопроглашењу албанске државе 1912. и њеном формалном признању 1913. на Лондонској конференцији. Та стратегија је укључивала и геополитички став да се Србији, као извесном ослонцу руских интереса, онемогући излаз на море, чији резултати су данас видљиви. У новије време британска тврда политика према Србији манифестовала се током сукоба деведесетих, посебно у ставовима према примени и трајању санкција и НАТО агресији. Последњу значајну илустрацију тврдог британског става према Србији представља познати немачко-британски „non-paper”који је дефинисао основне принципе за израду преговарачког оквира за приступне преговоре Србије са ЕУ.

Ових неколико илустрација британске политике на Балкану указују да извесне оцене о стратешко-политичкој позадини и дометима британског предлога резолуције о Сребреници, који се непосредно тичу односа према Србији, Републици Српској, руском утицају, даљем развоју у региону и односу према дејтонској БиХ, нису без основа имајући у виду неспорне константе те политике у дужем времену.

Дипломата у пензији