Сарајевски дух толеранције

Рат у Босни започео је пре четврт века инцидентом сличним овом са чачанским бајкерима, само са још тежим последицама. Тада је убијен један од српских сватова зато што су прошли Башчаршијом несмотрено машући српском заставом. Па су им Ћело и остали локални разбојници, већ тада у служби политике, хтели да ставе до знања како то није у духу толеранције и мултиетничког бонтона у граду чије је име, као и назив самог старог трга, левантинског порекла. Иако је најстарија православна црква из које су сватови долазили удаљена непуних стотинак метара одатле, а најдужа улица у самој чаршији носила је име славног косовског јунака – Милоша Обилића.

У годинама пред сам рат, а то су касне осамдесете, иако на рат још нико није помишљао – наелектрисана атмосфера згушњавала се у облик стрепње, из које је настао и Сарајевом кружио један симптоматичан, на први поглед безазлен, а испоставиће се пророчки – злослутан виц. Преносим га у аутентичној верзији, са тада још бенигним локалним умекшавањима појединих сугласника: „Јеси ли ћуо, јуће на Ћаршији неко украо ћо’еку лубенице? Има ту, болан, и шовинизма! Ћо’ек је из Ћаћка!“

Тридесетак година раније доспео сам изненада у Сарајево због службеног премештаја мога оца. Пре тога смо шест година живели у Титограду (1954–1960). Дакле, тридесет и шест година боравио сам у подручјима где се искључиво користило ијекавско наречје. Ја сам се све време држао свог матерњег, екавског изговора. Не због неке тврдоглаве доследности, већ зато што ми се то чинило природним и логичним. И зато што је у тим временима владала готово апсолутна толеранција; на ову врсту чињеница нисмо чак ни обраћали пажњу. Међутим, када сам рекао ’готово апсолутна’ – најавио сам и малу резерву. Иако сам био тинејџер, шесто чуло говорило ми је да у друштву мање интелигентних, а самим тим и мање толерантних сабеседника пређем на један облик мимикрије и привремено користим локални дијалект. Не зато што сам се бојао било каквих последица, већ једноставно да не бих ’штрчао’ и изазивао радозналост присутних. Иначе, све ауторске текстове писао сам такође на екавском.

Тог принципа држао сам се и када сам дошао у Сарајево. У току 1970. завршио сам свој први играни филм „Драга Ирена“. Сви дијалози били су на екавском, иако се радња очигледно збива у тадашњем Сарајеву. Део оправдања можда је у томе да су јунаци студенти, придошли од некуда. Али, свеједно, нико у том смислу није имао примедбе ни замерке. Чак су  га двојица угледних Бе-Ха интелектуалаца (др Неркез Смаилагић и др Мухамед Филиповић) оценили као најбољи Бе-Ха играни филм који је снимљен до тада.

Двадесет година касније (1990) улазим у кафић „Боеми“, у срцу Сарајева, на Марин двору, и док чекам пријатеља питам средовечног господина који управо устаје да ли је сто слободан. Изненада он ми се обрати: „Одакле сте?“ Одговарам: „Из Сарајева.“ Следи још једно питање: „А зашто тако чудно говорите?“ Ознака ’чудно’ односила се на мој екавски изговор. У том моменту наишао је мој пријатељ и чуо крај разговора. То је Златко Лаванић, сјајан човек и већ доказани редитељ (многе награде за документарне филмове и за играни филм „Стратегија швраке“, по сценарију Кустурице, са којим је пре тога као помоћник режије сарађивао више пута). После моје напомене саговорнику да сам пореклом из Србије, рекао је: „Па онда се тамо и вратите!“ и кренуо ка излазу. Мој пријатељ Злаја (како смо га звали, а који је иначе по формалном националном опредељењу био Хрват) изгубио је контролу и гневно кренуо за господином: „Ма, шта он то лупета?!“ Једва сам га зауставио, онако разгневљеног, да не пође у физички обрачун.

Шта би могла да буде евентуална поента? У лудим временима потенцијалним лудацима се активирају хормони лудила. Али и у међувремену треба бити на опрезу. Иако се неке чињенице не експонирају одмах као индиције лудила то не значи да су затрте, већ само затомљене, притајене. Цитирана шала на почетку текста зато има вишеструко значење. У њој доминира доброћудни дух некадашњег, заиста толерантног и мултиетничког Сарајева, на једној страни, али и притајена зебња и упозорење да тај дух није неразрушив и вечит. Зашто је у шалу уденут Чачак? Па, управо због та два тврда сугласника и тог босанског самоироничног отклона. Напомињем да сам најбоље вицеве о Босанцима чуо од најаутентичнијих домородаца, дакле од Бошњака. Али откуд Чачак у најновијим догађајима? И сада је у питању иронија, али у суровом преплету стварних збивања.

Односно, што би рекао још један мој сарајевски јаран: „Не мереш, болан, ништа измислит: или је већ било или ће тек бити!“ Тако и инцидент који се недавно десио чачанским бајкерима треба прихватити као сурову педагошку пацку наивнима и лаковернима. Можемо да нагађамо шта би се десило папи Фрањи да је прерушен у анонимуса, без обезбеђења, у мајици са инсигнијама државе Ватикан, кренуо кроз Башчаршију на ћевапе!

А, на другој страни, ја и даље верујем у обнову оног некадашњег духа праве и пуне толеранције. Јер остајем скептик и оптимиста. Скептични занесењак оптимизмом. Имам и покриће: дуго и конкретно животно искуство!

Филмски редитељ