Суђење на Филозофском

У тексту објављеном у „Политици”посвећеном приказу трибине одржане 22.маја 2015.на Филозофском факултету у Београду о књизи Слободана Жуњића „Историја српске филозофије”постављено је питање о чему се полемише на овом факултету. При томе се посебно истиче да је ово дело том приликом окарактерисано као „таблоидно”, „банално”, „памфлетско”,да се бави обрачуном са аналитичком филозофијом и да је као такво изазвало оштру реакцију Одељења за филозофију Филозофског факултета. Невоља је у томе што се аутор овог текста определио управо за памфлетски и таблоидни приступ у извештавању о овој трибини,трудећи се да забележи само најдрастичније и најгрубље нападе,а да читаоцима не пружи објективан увид у сам ток и карактер ове трибине. Посебно јер на њој није било ни трага од било какве полемике јер је она била циљано организована као класично суђење аутору ове књиге и њеном рецензенту,професору Данилу Басти, секретару Одељења друштвених наука САНУ.

Говорници на трибини, својеврсном суђењу, нису се либили да се упусте у најгрубље дисквалификације Жуњићеве књиге, али и његове укупне научне делатности. Посебан акценат су ставили на последње поглавље ове књиге, у којој аутор износи виђење о садашњем стању у нашој филозофији,што је изазвало неодмерене реакције и оптужбе. Судећи по коментарима учесника ове трибине, он је изнео мишљење о општем паду филозофске образованости, ригидности аналитичке филозофије и широком утицају постмодерне оријентације у београдској академској заједници, која је под паском аналитичара допринела општој српској „контрареволуцији”, одсуству дубине и релевантних филозофских увида.

Овакве оцене Слободана Жуњића у интерпретацији учесника овог псеудофилозофског суђења изазвале су праву харангу и низ идеолошких и персоналних дисквалификација, при чему је трибина послужила само за огољени обрачун, недостојан оних који претендују да се баве филозофијом и трагањем за истином и смислом људског постојања. Једино је у излагању Милорада Ступара постојала одређена минимална дистанца од укупног негаторског тона, јер је он оценио да ова књига ипак представља значајан филозофски подухват, али се и он због фамозног последњег поглавља придружио беспоштедној критици коју су изнеле његове колеге, посебно истичући бизарност критике аналитичке филозофије, којој су супротстављени гиганти наше филозофије. Међутим, дисквалификаторски тон који је доминирао на овој тзв. филозофској трибини показује до које мере је разорена и обесмишљена интелектуална заједница, и то не само на нашем универзитету. Јер како је могуће да у оваквом неприличном обрачуну са једном књигом и њеним аутором не буду поштеђени ни Михајло Ђурић и Михајло Марковић, истински великани наше филозофије? Они су стављени у контекст проблематизовања приступа Слободана Жунића великој традицији европског филозофског мишљења, која је потиснута из наставе на Одељењу за филозофију, што је на овој трибини истакнуто као најспорнија оцена стања у нашем филозофском животу и институцијама.

У тексту у „Политици” изостало је суштинско објашњење шта је био стварни повод за одражавање овако конципиране и интониране трибине и која је била њена сврха. „Политикин” извештач са трибине не поставља питање зашто се тек сада уприличује фингирани разговор о књизи Слободана Жуњића „Историја српске филозофије”. „Одговор” на ово питање у свом кратком излагању дао је декан Филозофског факултета Милош Арсенијевић, истакавши да је на основу овакве памфлетске књиге њен аутор предложен за члана САНУ и да је добио подршку Одељења друштвених наука, иако она по њему представља израз режиране мржње према нашој филозофији и пљување по свему у Србији. Милош Арсенијевић само није рекао да је и он био један од кандидата за чланство у САНУ и да није добио ниједан глас чланова тог истог одељења. Да ли то значи да ова трибина, да је он добио већинску подршку, не би ни била овако циљано инсценирана, јер је очигледно да је њена права намера била да се, након изјашњавања о кандидатима за пријем у САНУ, доведе у питање морални и научни интегритет Слободана Жуњића, али и академика Данила Басте, сјајног преводиоца и угледног тумача и истраживача фундаменталних дела европске филозофије (Канта, Фихтеа, Шелинга, Касирера, Ласка и др.), по чему је он познат и ван граница наше земље?