Три параграфа за нови устав

Још ме боли глава од флешбека доживљеног када сам, на маргинама вести, видео снимак првог састанка нечега што се зове акциона група за писање новог устава и реформу политичког система. Флешбек из 2015. у 1988. годину. Одела су боља, свакако. Квалитет телевизијске слике такође. Сивило мале скупштинске сале, где се иначе одржавају седнице комичних скупштинских одбора, готово једнако депримирајуће као пре скоро 30 година. Схватио сам: могли су да пусте и оне старе снимке којих се сећамо  из детињства – тамо где уморни делегати усахле комунистичке партије и представници радних људи, грађана и интелигенције потпаљене Милошевићевом појавом и дисидентским аплаузима Слоби и слободи, наводно пишу устав. Србије из три дела која ће поново бити цела.

Не бих да будем груб према тим људима, окупљеним око дебелог дрвеног стола за којим се одржавају састанци акционе групе. Све их познајем, појављују се у јавности у различитим издањима, неки су пречесто склони гафовима… Приватно су пристојни људи. Углавном, и кад нису под притиском.

Ипак, то не могу да буду очеви (и мајке) оснивачи нове Србије, конституисане око новог устава, новог политичког система, нових правила игре, новог ентузијазма земље која мора да трчи да би надокнађивала изгубљене деценије, вукући на леђима терет страшних историјских промашаја, осврћући се стално лево и десно због комшија које би да саплету, избегавајући рупе на путу изазване раубовањем појма „реформе”.

Не смета ми, нека постоји скупштинска група која ће помагати око промена политичког система. У демократијама је увек згодно да се чува и слика о народним представницима који доприносе политичком животу. Пустимо за сада њих, нека се окупљају око оног поменутог стола.

Да погледамо шта треба стварно урадити.

Устав и нови политички систем – а то значи Србија способна да опстане – морају се суштински направити ван тих сала за састанке са лошом турском кафом, служеном у грозним шољицама са плавом штрафтом, једним од симбола депресивне естетике канцеларијског комунизма.

Неко мора да седне и напише да Србија више не треба да има непосредно изабраног председника. Иако то изгледа као ситница, питање је драматично важно, а не драматично досадно. Организоване, моћне и ефикасне политичке странке, избори, па ко победи прави владу и управља земљом. Сам, на сопствени ризик и сопствену славу, ако успе. До одлуке суверена – грађанки и грађана на следећим изборима. Дакле, све исто као сада, само без Томислава Николића у прикрајку, са ногом између гаса и кочнице. Мада имена уопште нису важна, не обраћајте пажњу. Кажем начелно.

Неко мора да седне и напише нови економски део устава. То значи чврста правила која ће омогућити да се слободно развија конкуренција, тржиште, такмичење, да се дугорочно стабилизује јавни дуг, мера до које политичари могу да, заједно са једном генерацијом грађана (помало себичних бирача), задуживањима оптерећују будуће генерације. У садашњем уставу су та правила на нивоу новогодишње честитке, па се сви сналазимо, а пред сваки покушај реформи се и они који би заиста да спроведу неку промену тресу од будуће одлуке и резоновања уставног и обичног судства.

Неко мора да напише шта заправо значи уобичајена политичка мантра у Србији о потреби праве децентрализације, локалне самоуправе, „одлучивања на локалном нивоу, тамо где је грађанима најближе”. Да престанемо да се лажемо. Једино што би коначно дотукло ову земљу била би одлука да локалне самоуправе, ове и овакве, са оваквим профилима, навикама и одсуством било каквог талента и одговорности, код значајног дела локалних политичких елита добију право да доносе крупније одлуке, да се озбиљно задужују, одлучују о битним порезима, управљају слободно имовином, такмиче се међусобно. Пошто се неће такмичити, опет част изузецима, у доношењу одлука које су дугорочно добре за локално становништво. Неће видети, као што не виде ни сада, даље од сопственог носа, од плота следећих избора. Зато паре, уз част изузецима, увек чешће одлазе на новогодишње концерте него на нешто смислено, што би трајало дуже од заводљивих последица куване ракије која се у таквим приликама служи окупљеним локалним пореским обвезницима.

Три теме, у три параграфа, ето некаквог почетка. За више нема места. А време иде. Судбински је важно. Ближи се 2017. година. Свако ко било шта зна о политици разуме колико ће то бити ризична година. Биће и неких избора тада. Било би добро да пре тога паметно променимо ове ствари и спасимо себе ризика да нам се деси нешто лоше. Србију разбијену у парампарчад нико после неће моћи да састави.

Директор Trust Market Research