Док је претходна збирка Спасојевићевих прича („Лабудова песма Фаустина Асприље”), писана у стилској мешавини неореализма и иронизовања поп и треш културних модела, била заправо усмерена на тешку поратну драму српских простора фокусирајући се на ерозију личног и породичног живота, спуштање граница етичког, естетског и људског достојанства, његова друга збирка приповедака „Ноге Јармиле Кратофилове” ослања се на искуство живљења у урбаној Америци (Њујорк), које се уклапа у литерарно наслеђе Рејмонда Карвера (али и Чехова и Вилијама Тревора). Збирка је остварена минималистичким изразом, још редукованијим него што је то био случај са његовом претходном прозом.

Дијапазон Спасојевићевих тема креће се у видокругу јединке обузете депресијом и усамљеништвом у урбаном окружењу, које изопштеност и потенцира. Његови ликови су преосетљиви маргиналци, незапослени, одбачени чак и у оквиру породице, вишкови који се никога не тичу. Аутор око њих убедљиво твори загушљиву атмосферу безнађа, тешких депресивних стања, у чему се и они сами осећају отежалим од притиска бесмисла као последице одбачености. Такве, у основи неделатне особе оковане тежином свог стања нису способне за покрет, промену или стварни утицај. Зато су ово превасходно приче стања, а не збивања.

Као један од преломних догађаја који се назире у позадини неких од прича јесте и одлазак из сопствене земље, терет странствовања, двострука изопштеност из обе средине – и оне домовинске из које се отишло, и нове у коју се пристигло. Неукорењеност и искорењеност као да су два позадинска мотива, пресудна за депресивна стања Спасојевићевих јунака, мада постоји напор да се, сагласно америчкој, а нарочито њујоршкој стварности где је већина становништва страног порекла, исељеништво као узрок осећања изопштености пренебрегне. Аутор се, наиме, труди да стање констатује, и не допушта могућност да су јунаци могли утицати било на узроке, било на последице затеченог.

Минимализам доследно спроведен у свим причама је карверовске провенијенције, понајвише у оном аспекту где је својеврсна зачуђеност ликова над удесом живота који их је затекао у раскораку са интимним доживљајем стварности. Језички минимализам се одражава у ситничавим описима бездогађајности где, покаткад, промине звук живота других људи, зрак сунца кроз спуштене ролетне, мирис устајале одеће или покварене хране, одломак неког дијалога, шкрипа кревета, болни уздах због нагњечених леђа или утрнуле ноге.

Ова, у суштини блузерска меланхолија која се граничи са озбиљношћу депресивних стања, наговештена је већ на почетку књиге навођењем стихова Лусинде Вилијамс – „Не желим да говорим, већ да тугујем”. Празнина духовних стања, условљена својеврсном отупелошћу под теретом туге, одражава се на језичку и тематску сведеност где су доминантне тачке ослонца ћутање и узалудност сваке акције. Иронични призвук постмодерног дискурса присутан је као неопходни контратег овој, у основи неореалистичкој, прози и то почев од наслова који иронично призива у сећање неженствене ноге једне од најуспешнијих спортисткиња које су икада трчале светским такмичењима, па до цитирања рок и алтернативне културе.

Попут својеврсног музичког водича, приповетке се крећу између два схватања, оба ироничног контекста: мантричког понављања реченице „Живот је леп”, са свешћу да она има потпуно супротно значење и стихова Ника Кејва – „Ово је предиван живот/ ако успеш то да откријеш...” Чињеница да Спасојевићеви ликови нису способни да то открију, упућује на то да је разочараност животом, као кључни мотив збирке, можда најбоље описана у секвенци где јунакиња признаје себи да је редовно куповала књиге из серијала „Живот почиње у ...30/40/50-ој...”, узалудно чекајући да живот коначно започне. Иронично и трагично, у исти мах.