Као што је Срђан Ваљаревић утро пут новој емотивности у домаћој прози, невидљиво али присутно контролисаној поетичким уздама, тако се и Угљеша Шајтинац, тешко је рећи прикључио, јер је од Ваљаревића и литерарно и по броју написаних књига и генерацијски само нешто млађи, али рецимо да је постао препознатљив по стремљењу да без поетичког прогласа свој рукопис не лиши тихе емоције. Роман „Сасвим скромни дарови”,како и сам наслов сугерише, писан је наоко неамбициозно, скромно, испотиха, без великих тема и таламбаса, без великих поетичких захвата, ни у складу ни у опозицији са главним књижевним токовима у чије се постојање ионако већ дуже време сумња.

Шајтинац се креће у видокругу задатих поетичких и тематских линија из претходних романа. Епистоларни роман „Нада станује на крају града”, написан у дуету са оцем, Радивојем Шајтинцем, у „Даровима” је узрастао до недвосмислене фикције, иако такође у форми епистола. Кореспонденцију овога пута воде два брата, млађи и успешнији, драмски писац на студијском путовању у Америци и старији, прилично промашеног живота, без завршеног факултета, без породице, али са сталним радним местом на небитним пословима и дужностима бриге за родитеље у банатском граду, Зрењанину. Под маском аутобиографског, слично претходном роману „Вок он”, Шајтинац се креће у просторним оквирима стално присутног двојства, запада и истока, центра и провинције где се ни једној опцији не даје изразита предност, а на које се надовезује „двојство” братског дуета. Релативизовање позиције приповедача, доприноси и релативизовању свих њихових ставова, успеха и неуспеха, па и опредељења за Русију или Америку.

Захваљујући драматуршком обрту, инверзији оличеној у очекивано/неочекиваној замени места приповедача где се млађи враћа из Америке, а старији у њу одлази, мотиви успеха, запада и центра односно њихових супротности (неуспеха, истока, провинције), бивају пољуљани. Мотив замене места овде нема уобичајени хуморни ефекат (као у роману Дејвида Лоџа) још мање поучни моменат (Краљевић и просјак) или метафизичку примисао (Гундулићевог „Тко би доли, сад је гори...”), јер је пропуштен кроз филтере, осујећен за драматичност трагичког или комичног, омекшао готово до непрепознатљивости и свакако без интенције да преузме одговорност наравоученија.

„Сасвим скромни дарови” је непретенциозан роман у сваком смислу, сав у знаку лица и наличја, двоструког погледа без наметнутих решења. Поигравајући се појмом скромности, дискретност је један од водећих предзнака романа. Замишљен, само наизглед скромно, као ненаметљива породична прича испричана без великих композиционих захвата у форми смењивања наратора, роман поседује егзистенцијалну драматику формирану посредством сасвим обичних тема о важности породичног уточишта, блискости упркос разликама, подршци упркос љубомори. До ових закључака ће и два главна јунака доћи кроз животне преокрете: они ће се током романа мењати и сазревати, али њихова „сентиментална повест” неће надрасти почетне оквире романа, скромног у смислу изостанка великих тема, ширине епског захвата, компликоване композиције или бројности ликова, па чак и пропуштених прилика да се јасније ослика једно време. Али ће, ако скромност сагледамо и у њеном другом, хомонимском значењу као заборављену врлину у свету поремећених вредности, овај роман изборити своје место у оквиру новог сентиментализма као један од најпријатнијих за читање у оквирима домаће прозе.