Четврти у низу Журићевих романа, „Мртве браве”, чији се хабитус проналази на готово немогућој граници два веома удаљена дискурса, реалистичког и херметичног, у поднаслову се карактерише као заправо непостојећи жанр у књижевности, „нискобуџетни роман”. Будући да нискобуџетни могу бити само филмови (да останемо у домену уметности), поднаслов се може тумачити као игра речи која асоцира на нискожанровски, „лаки” роман. Али, како и нискобуџетни филм није по правилу искључиво и нискожанровски, већ често независан и ауторски, тако и Журићева књига, тешко сместива у било који од постојећих тривијалних жанрова, више својим поднасловом упућује на један потпуно независан ауторски концепт који истрајава већ годинама уназад, тврдоглаво не одустајући од своје комуникативне и поетичке херметичности. Чиме се може објаснити, мада не и оправдати, готово потпуни изостанак рецепције једног од, у протеклој години, најзанимљивијих експерименталних, наглашено ауторских, романа.

Веома скрупулозно, сам Журић читаоцу пружа извесну помоћ упућујући га на ауторе као што су Набоков (из чијег дела је преузет наслов, „Мртве браве”), Џојс и Кафка, али и на оне који се чине далеко пресуднијим за тумачење овог романа, иако су и нешто скривенији: утицаји се могу тражити у пародијском и антиреалистичком концепту надреалистичких стремљења. Следећи ауторове назнаке о спрези овог романа са филмом, надреалистички метод се препознаје у сличности са Буњуеловим филмским сликама које имају квалитет нове реалности, шокантне, гротескне, ироничне, понекад неразумљиве јер следе логику сна у којем се најразличитије натуралистичке секвенце јукстапонирају, постављају једне уз друге без чвршћих међусобних веза и, колико год појединачно деловале препознатљиво и реално, тешко повезују у смислену целину.

Доживљај непроходности текста формира се упркос томе што три нараторска гласа, кроз веома различите стилске приступе, заправо приповедају неке познате животне теме о шверцу дроге, секс-трафикингу или фудбалу чији су актери читав низ ликова, ситних и крупнијих мафијаша, дилера, макроа, полусвета али и несрећних жена, избеглица... Када се, на крају романа, кроз исповест тока свести једне од главних јунакиња ретроактивно повеже прича и уоче законитости по којој испреплетане наративне целине приказују низове сновиђења а не реалистичких догађања, „Мртве браве” се заокружују у нови ентитет који добија другачији поетички и читалачки смисао. Спознаја да се ликови међусобно сањају али да њихови снови нису стилски препознатљиви из корпуса постмодернистичке, па чак ни романтичарске, ониричке прозе већ да фантастика сневаног највише оптира са надреалистичким филмским сликама, води тако читаоца ка другачијим увидима.

Поновно конституисање почетног реалистичког догађаја сагледава се из нужно нове визуре која у себи садржи и дозу скривеног, до краја недовољно разјашњеног, и читаоцу препуштеног на „дораду”, „отвореног” дела. Свестан цивилизацијске (како је још Буњуел веровао), али и књижевнопоетичке законитости (која је већ одавно постала опште место) да људе више није могуће емотивно пробудити осим уметничком субверзијом у виду искошених углова гледања који ће их тргнути, Журић користи многе расположиве адуте експерименталних и авангардних покрета који су му претходили. Пре свега апсурд и пародију, и поставља их, овога пута, у контекст деконструкције реалности кроз сновидно у маниру надреалистичких стремљења, приповедајући о нашим наравима у дијапазону од „босанске школе” изванредног хумора до емоционално драматично исповедних секвенци трагичких тонова.

Посебно је важно напоменути да Журићево поигравање филмском и уопште визуелном традицијом надреализма не враћа овај роман аутоматски у епоху с почетка прошлог века, већ је само један од могућих кључева за откључавање „Мртвих брава” иза чије се кључаонице налазе још многоструки пролази до целовитости романа који, заправо, и даље тежи веома једноставном циљу – приказати драматичну животну причу о ратним и поратним збивањима на овим просторима у којима су се људи – у покушају да сачувају главу, професију, или да профитирају – престројавали у ходу са мање или више успеха. Та прича, коју хорски опевају како домаћи тако и писци региона, у Журићевом извођењу добија на дисонантности тонова једног, у сваком погледу, аутентичног гласа.