Од Томаса Мана, Шекспира, Паунда, Хуга Прата до Лазе Костића, Радослава Петковића, Милете Продановића, сви литерарни преци „Венеције” Владимира Пиштала, постали су романескни јунаци, али ниједан није директни повод за овај поетски роман.

Пишталова „Венеција” почиње откривањем града посредством филма, а не књижевности. Слике виђене у младости ће у великој мери одредити овај роман, а животни (естетски и поетички) земљотрес какав може да начини једно уметничко дело, у овом случају зачудност покретних слика виђених у филму „Казанова” Фредерика Фелинија, постаће Пишталова мера уметности. Оно чудесно што се налази у основи и града и филма, бива интонацијом, добро ухваћеним тоном који вибрира до краја Пишталове књиге. „Венеција” јесте билдунгс роман (роман о васпитању и одрастању), али је и фантазмагорија у исти мах, поетски асоцијативна, испуњена метафорама нових и свежих значења, као што је и лична прича, онолико колико је то неопходно да би постала посебна и тиме посредовала универзалност.

Кроз роман се паралелно воде две приповести. Једна је реална, стварна, од овога је света: град је физички присутан, први сусрет у младости и сви каснији одласци, прве изгубљене и поново нађене љубави, потом историја некадашње империје, не само њене моћи и богатства, већ и лепоте. Град као центар броделовског (или нашег) Медитерана, град као место за које се везује ауторова лична и предачка, бокељска приповест. Све те чињенице се намах превазилазе сагледавањем Венеције као инспирације, као града „који није од овог света”, попут борхесовског Алефа, односно жижне тачке у којој се читав свет истовремено и сабира и огледа без површинске сличности.

Ако је претходни Пишталов роман, „Тесла, портрет међу маскама”, разоткривао научника-натчовека, приказујући га у свој комплексности његових маски-метаморфоза, ни „Венеција” се не одриче литерарних искустава које појмови маске, метаморфозе, промене подразумевају. Венеција је књига о одрастању кроз спознају, духовно и ментално узрастања човека у уметника, оног који осваја и усваја начине како да досегне смисао живота самог.

Асоцијација на Џојсов „Портрет уметника у младости” није случајна, али није ни једина: Пиштало нас овим романом води кроз читаву колекцију брижљиво бираних асоцијација. Истинске метаморфозе ( Овидијеве, више но Кафкине) су промене Венеције сагледане кроз различита уметничка дела, као и промене самог аутора и читалаца док откривају сва лица и све маске Венеције. Метаморфозе проистичу из самог начина на који се свет у роману посматра: венецијанске маске, маске Комедије дел арте, фелинијевске или имагинарне, све су посредно и метафора Платонове пећине и део су Пишталовог паноптикума.

Цео свет је попут маске док га уметничка перцепција, једна добро пронађена метафора или једно уметничко дело, не разоткрију или макар наговесте његову бит. Пиштало нас уверава: „може се пронаћи други свет не напуштајући овај у коме живимо. ... знање је потребно као ризница метафора. Метафора је мотка за скок ван овог света.” Венеција се у роману намеће као метафора те прекретнице, град који попут окидача својом лепотом, посебношћу, па и нестварношћу, иницира нови доживљај стварности и кроз уметност прераста у моћну метафору надстварности.

Специфичним стилом поетске прозе којом доминирају вешто пронађене, свеже и оригиналне метафоре, Пиштало у самом роману открива како се свет када се пажљиво посматра, отвара на неочекиване, али истинитије начине, како скида своју маску непоуздане реалности. Импонује веза између романа идеја и поетског романа коју Пиштало успева да оствари: његова замисао о спони знања и фикције готово да је на трагу алхемичарске традиције: да би се досегли светови оностраног, потребне су метафоре, да би се откривале и разумеле метафоре, неопходно је знање, да бисмо стицали истинска знања, неопходан је прави подстицај, а он долази из сфере естетског и уметничког.

Није „Венеција” роман без мане, пре свега због изузетно растресите структуре, али је ово роман са прејаком дозом знања и заноса, необичним везама спојених у једно, да би то уопште било важно.