У критичарској пракси одомаћени појам нова београдска скулптура деведесетих везује се за деловање Ликовне радионице Студентског културног центра. Наиме, група младих вајара који су у другој половини осамдесетих година 20. века завршавали своје класично уметничко образовање на Ликовној академији, своје уметничке почетке везују за рад и деловање ове радионице. Симптоматично је да њихово залагање за нови квалитет савремене скулпторске форме није искључивало класичне материјале, а извесне аналогије са новом британском скулптуром коинцидирају са проблемским контекстом у уметности. Несумњива аниматорско-промотивна улога СКЦ-а потврдила се и у каснијим уметничким биографијама протагониста нове београдске скулптуре и њиховим израженим индивидуалностима.

У том подстицајном амбијенту почео је да ствара и Душан Петровић (1962). У временском луку од две деценије он је стекао професионалну афирмацију и углед, излагао је самостално и на релевантним изложбама у земљи и иностранству, данас је професор (за вајарство) на факултету.

Енергија младалачког ентузијазма водила је Петровића у амбициозне изложбе: тако је од 1988. до 1995. године приредио чак пет самосталних изложби представљајући се као аутентична стваралачка појава на рецентној сцени.

Његов рад „Повратак”, изложен у галерији СКЦ-а 1995 – и магична кутија и опсенарски реквизит – изазвао је велику пажњу стручне јавности и свакако је једно од кључних дела у савременој српској уметности те деценије.

Настављајући континуирано да ствара, али мало повучен из жиже јавности, кроз мање упадљиве појавне форме од самосталних изложби, Душан Петровић није самостално излагао 12 година.Зато је 2008. године приредио чак две самосталне изложбе, а судећи поновим скулптурама, у једном периоду је паралелно припремао радове за обе изложбе.

Вајари, и не само они, најбоље знају колики је ментални, физички и материјални напор припремање (једне) изложбе. На првој изложби насловљеној „Ток”, одржаној марта у Културном центру Београда, Душан Петровић је изненадио и храбро начинио излет у захтевни материјал као што је стакло, испитујући његову мистичну моћ, просторност, провидност, осетљивост, тајну.

О Петровићевој ванредној стваралачкој посвећености, готово пасији, сведочи и нова, децембарска, изложба отворена у галерији УЛУС-а. Мада је до сада радио у различитим материјалима (дрво, камен, бронза, стакло) ипак, може се рећи, изворности његовог дела па и стваралачком сензибилитету највише одговара дрво.

Ову пажљиво конциповану поставку чини девет радова – шест скулптура и три цртежа. Галеријом доминира својим димензијама, поетском луцидношћу и визуелном енигматичношћу рад „Бук”, просторна конструкција чије се динамичне таласасте вијуге од фурнира успињу на горе; у исто време, ови таласи прате облице рустичних страна, степенованих висина и савршено углачаних пресека.

Изворна скулпторска мануелност, извођачка и техничка перфекција, поштовање особина материјала и његових експресивних квалитета, као и добро пронађен однос рука–машина, суперлативи су који прате овог вајара и јасно су истакнути и на овој поставци. Подно низање, зидни акценти, хоризонтале и вертикале у простору, углачане и исполиране површине, годови, рустично са видљивим радом секире и длета, представљају контролисани обликовни процеси пронађену меру ствари, хармоничан однос племенитог и грубог. Привидно једноставне форме, њихова материјализација, волумен, простор и празнина, чиста скулпторска форма и њена визуелност и тактилност озбиљно су стваралачко упориште Душана Петровића.И насловима радова: Небодер, Изненађење, Поклон, Крошња, Огледало, аутор пажљиво структурира њихову поетску димензију, читљивост и комуникативност.

Личност јаке индивидуалне карактеристике, Душан Петровић партиципира у тзв. проширеном пољу савремене скулптуре, а његов стваралачки концепт својом примарном логиком кореспондира са временом.