При самом помену Прашке филхармоније, једне од најзначајнијих музичких институција Европе, не можемо а да не осетимо респект и највиша очекивања. Камерни оркестар, као део ансамбла, састављен је од претежно младих музичара који свирају без диригента, врло уједначено, музикално, са посебним осећањем за усаглашавање са инструментом продорног и снажног звука каква је труба.

Да је и труба постала виртуозни инструмент  и мимо фолклора, сведочили су ове вечери мајстори овог инструмента, двојица познатих музичара са светском харизмом.

Када се појаве рекламе типа „Паганини на труби“ и „Карузо трубе“ озбиљан слушалац постаје пре резистентан него заинтересован. Епитете из светске штампе завредео је руски трубач Сергеј Накарјаков, уметник невероватно богате биографије и дискокрафије, један од највећих инструменталиста на труби овог времена. Ноншалантног изгледа, са трубом испод мишке, он има ту особину да концерте који су у оригиналу писани за гудачке инструменте, посебно виолину и виолончело, изводи на труби, што већ само по себи делује у најмању руку бизарно. Ове вечери је Менделсонов Концерт за виолину у де молу „превео“ на језик трубе, изводећи виолинске пасаже као да има жице, а не дувачки инструмент велике осетљивости и продорности, склон интонативним исклизнућима и у оркестру и у делима писаним оригинално за трубу. И збиља, Накарјаков са највећом лакоћом свира све оно чиме је један „лудо виртуозни“ Паганини некада заустављао дах публици и пева на труби у лаганом ставу, као најбољи мелодичар, призивајући људски глас.

После сензационалног дебија уметника на труби Габора Болдоцког у Салцбургу пре седам година, овај Мађар је постао један од узора свим младим трубачима Европе. Ове вечери је наступио као солиста у Доницетијевом Кончертину у Ге дуру, оригинално писаном за енглески рог, доказујући врлине које га стављају у орбиту трубачке уметности данас.

Када се наш Младен Ђорђевић, у кога смо одувек сви веровали, нађе у светској конкуренцији, онда се поносимо што и ми у овој области стојимо уз најбоље. Равноправан, како у техничком домену, тако и у музикалном вајању фраза, у чистоти и обликовању тона на труби што је показао у Тартинијевом Концерту у Де дуру, а затим и заједно са другом двојицом музичара у атрактивном Телемановом Концерту за три трубе, две обое (Бојан Пешић био је одличан солиста) тимпане, гудаче и басо континуо. Иако три сасвим различита инструмента, као и мајстора, ујединили су се у врхунској интерпретацији ове музике која је једина поднела назив садржајне. Остале композиције нужно изабране због састава гудача и солиста на труби углавном су имале садржајне мањкавости које су снизиле ниво целог наступа. Ретко извођена Телеманова Бурлеска о Кихоту и Мартинуова Серенада бр 2 (без виолончела и контрабаса) уклопиле су се у општу концепцију концертне вечери. А она је била празњикава што се тиче дела са програма и врхунска у погледу њихове интерпретације.