Нова поставка „Пајаца”Руђера Леонкавала у Опери и театру Маделенианум донела је узбудљив поглед на свет оперског веризма, показавши да је овакав тип „камерне” опере прави формат за ову позоришну кућу. Руски режисер Јури Александров одлучио је да публици понуди модернизовану верзију дешавања и то је учинио маштовито и ефектно.

Сам крај опере био је благо „заокренут” ка бољој сутрашњици, што је донело изненађење, али није било у сукобу са самим сижеом опере и са логиком њеног сценског излагања. То је био духовити крај, који је омогућио поглед уназад на оперу и њену пунокрвну, ни мало суздржану и профињену мелодрамску потку.

У ствари, опера „Пајаци”је у свом заплету рудиментарна и свевремена као и медитерански камен. То је прича о љубомори, страсти, одбрани части и поносу. Главна јунакиња – глумица Неда је жена која воли живот и задовољства због којих је спремна на све, не бојећи се, стога, ни смрти. Њен муж, љубоморни Канио, не може да контролише Недину природу и у својој несигурности повлачи трагичне потезе.

Око њих се, попут ноћних лептира, врте ружни Тонио, кога Неда одбија и који се заклиње на освету, и Силвио који у њој буди страст. То је ситуација коју врло добро знамо. Гледалац је суочен са небрушеним реализмом Леонкавалових „Пајаца”, са једном, такорећи свакидашњом, трагедијом малих људи, затворених у уски, зачарани круг својих илузија. Ипак, Јури Александров се не задржава на исцрпљујућој стварности живота позоришних људи, која је у готово фелинијевској атмосфери присутна у првом чину опере – у другом чину он ствара магични свет „театра у театру”. Тада се, наиме, дешава инсценација представе која кулминира трагичним насиљем, проистеклим из поистовећивања стварности односа између глумаца и фикције коју изводе. Визуелно гледано, сцена представе је изузетно решена, у бајковитој хиперболи комедије дел арте, која своје корене вуче у источноевропском умећу да се са „мало средстава” створе маштовити, фантастични призори, што је била заслуга сценографа и костимографа Вјачеслава Окуњева.

У овој компримованојопери – где нема увода, нити епилога, већ се радња одвија готово у реалном времену пред гледаоцима, највеће бреме носе певачи који морају бити упечатљиви, како глумачки, тако и вокално.

Управо је певачка подела врхунски изнела „Пајаце” у Мадленијануму. На првом месту треба истаћи корејског „нашјенца” тенора Хона Лија који је од првог момента дао потпуно самосвојни приказ Канија, опчинивши публику својим вокалним умећем. Ли користи високоафективну технику певања, која не оставља равнодушном, посебно када је употребљена у „show stopper” арији каква је „Смеј се пајацо”.

Њему уз раме била је Софија Пижурица као Неда,која је уз сигурну и прецизну вокалну реализацију приказала једну снажну, помало несрећну жену која је објекат мушке жеље, чему и поред свега жели да се одупре. Посебно треба истаћи тенора Ненада Ненића,који је показао леп и упечатљив глас, глумачки прецизно и храбро дочаравши у извесној мери неодлучног и таштог заводника Силвија. У улози Тонија сигуран је био баритон Алекса Васић, док је Горан Стргар као Бепо био шармантан када је изводио свог Арлекина,у другом чину опере.

И на крају, свакако, не смемо заобићи оркестар Опере и театра Мадленианум,који је складно музицирао под управом диригента Станка Јовановића, као и хор који је својом младошћу, полетом, чистом и заобљеном интонацијом унео посебну и узбудљивуизвођачку енергију у ову одличнуоперску представу.