Нови концепт Максима Венгерова

Прави празник музике у сали Коларчеве задужбине, атмосфера која се памти само када гостују највећи уметници. Није било довољно места у сали за све заинтересоване посетиоце, иако су организатори додали столице и на сцени, па је Венгеров био са свих страна окружен публиком. Много младих, од којих многи са инструментом у рукама, стајало је током целог концерта.

Венгеров нас је изненадио утолико што је његов феноменални егзибиционизам заменио сасвим другачијим приступом музици и свирању.

Био је и остао један од највећих виолиниста данашњице, за многе први. Међутим, умео је да претера у виртуозитету, приликом избора дела на програму бирао је она која омогућавају бравурозе сваке врсте доказујући невероватне способности виолинисте препознате у раном детињству када је и важио за „чудо од детета“.

Његов врхунски виолинизам данас се вратио основним музичким вредностима. То је најпре приказао у култној Баховој Чакони у де-молу из Партите за виолину соло.

Ништа није додавао, ништа компликовао и умишљао, само је следио филозофију Бахове музике на спонтан, једноставан, транспарентан начин. Из Чаконе је извирала чиста музика. Никаквих грубости, истицања гласова, извлачења чега нема. Била је то чиста лепота у функцији Баха.

После Бахове Чаконе, у класично конципираном програму, уследиле су две велике сонате, Бетовенова бр. 9 у А-дуру, оп. 47 и Шубертова у А-дуру оп. 162.

Нови квалитет наступа Максима Венгерова видимо и у промени клавирског сарадника. Овога пута био је то веома сериозни уметник Рустем Сајткулов који је од првих тактова Бетовенове сонате показао ретку особину сјајног солисте који уме да слуша, прати и гради концепцију дела заједно са виолинистом.

Колико боја, динамичких нијанси, са лакоћом изведених пасажа! Бетовенова соната заиста је и звучала онако како је написана и замишљена – „за клавир и виолину”.

У великим цикличним формама Венгеров је пре свега показао снажну индивидуалност и способност спровођења једне главне идеје од почетка до краја дела. Узбудљиви први став Бетовенове сонате подигао је адреналин и после варијација у другом ставу, у невероватном темпу и енергетском набоју завршио финални Престо целог циклуса.

Шубертова соната у А-дуру, другачије физиономије, у своја четири става у рукама Венгерова прозвучала је у контрастима делова и ставова носећи лепоту мелодике као примарни музички елемент, уз спонтаност и топлину.

Црте меланхолије, сете и словенске душе донела су Три комада Чајковског, као и низ минијатура свираних одушевљеној публици „на бис“, од Брамсових Мађарских игара до завршне Гуноове Медитације, како је сам уметник рекао на српском језику „за до виђења у дивној земљи, граду и изузетном Коларцу“, свакако и он одушевљен пријемом.

Свако време доноси своје звезде, наше је изнедрило низ сјајних виолиниста.