Дуга традиција ансамбла под овим именом траје од самог Стевана Мокрањца који је основао први гудачки квартет у Србији у коме је и сам свирао другу виолину. Музицирање није дуго трајало. Много година касније оснива се Српски гудачки квартет који су водили Бранко Пајевић, Јован Колунџија и други наши истакнути виолинисти и који је деловао у периоду од 1971. до 1981. У оквиру Мокрањчевих дана 1982. квартет је добио и додатак, прозвао се Мокрањчевим именом. И овај ансамбл је, услед неповољних прилика у земљи и лоших материјалних услова, престао са радом 1992. године.

Нови гудачки квартет истог имена основан је у нашем, XXI веку, 2010. године од професора музичке школе „Мокрањац”, институције коју је такође основао велики српски композитор.

Њихов концерт у пуној сали Скупштине града показао је ширину репертоара, али и потребу за извођењем дела домаћих аутора, што би, по нама, и требало да буде главна оријентација квартета. Домаће музике за овај ансамбл писано је веома много и у претходним временима, а и данас, тако да и само посвећивање овој врсти музике било би непроцењиви допринос српској култури и прави разлог постојања квартета. У том смислу је концерт и започео Почасницом Стевану Мокрањцу Дејана Деспића, одличној композицији која је инспирисана најбољим темама из Мокрањчевих Руковети и духовних дела, а која је оригинално писана за девет виолончела, па прерађена за гудачки састав и за квартет.

Овога пута изведена је у раскоши дубоких инструмената, виоле и виолончела.

Друго домаће дело, истовремено је имало и своју премијеру, Варијације на фрагмент из „Њест свјата” Ивана Бркљачића, дело поручено од стране овог ансамбла, а поводом оснивања. Аутор на сасвим нови, постмодерни начин третира узорак, у овом случају кратке делове цитата из низа Мокрањчевих Руковети, а сама тема на коју се надовезује седам варијација узета је из Мокрањчевог Опела. Модерно писмо младог и успешног аутора и његов поглед у Мокрањчев опус демонстрирају наставак фолклорне и мокрањчевске линије наше музике на иновативан начин. Звук гудачког квартета допуњен је гласом чију је деоницу реализовала увек веома сугестивна Катарина Јовановић.

Остали део програма, Дивертимента Моцарта и Л. Вајнера, као и циклични комади Менделсона уклапају се у неку другу концепцију. Сва дела су изведена са смислом за заједничко музицирање, за међусобно слушање и „неискакање”, а претпостављамо да ће будућност донети чврстину концепције и бриозност свих извођача.