Зоран Ерић (1950) један је од наших најталентованијих композитора чија музика проналази сопствени свет у споју високог артизма и директне, блиске комуникације са публиком. Аутор је најизвођеније композиције у савременој српској музици (Cartoon за гудаче из осамдесетих година) стваралац који је пронашао оригиналност у синтези модерног звука, богатог хармонског језика, колоритне оркестрације и уметничке инспирације која сеже до дубоких ритуалних корена и до оријенталних, византијских извора. У ритуалности влада ритам као рудиментарни елемент, али и игра, занесеност, екстаза, уздржана енергија која експлодира у великим кулминацијама. Асоцијација на Византију и на православне корене недоминантна у делима која смо слушали, једна је од важних компоненти у централном делу ауторовог стваралаштва које чине сценска музика, балети, музика за филм и бројне позоришне комаде.

Публика се одазвала у великом броју ове вечери и испунила салу Народног позоришта (организација Југоконцерт) онако како то није увек случај са редовним репертоаром. Сасвим ретка слика кад је у питању савремена музика!

 Без обзира на то што је Ерић „позоришни човек“, пише бројну музику за позоришне комаде извођену управо на овој сцени, место за одржавање ауторског концерта био је - Коларац.

Извесне назнаке сценичности имала је последња у низу изведених композиција „Нисам говорио” (1995) са хором који је активно учествовао и градио перформанс са наратором (Павле Пекић) и алт саксофоном (Маја Хајдуковић). Дириговала је полетно, ангажовано и одушевљено неуморна Даринка Матић Маровић.

Боју и интонацију ауторској вечери обезбедили су сјајни солисти, а пре свих виолиниста и уметнички руководилац Гудача Св. Ђорђа, Гордан Николић. Сваки његов долазак подиже овај ансамбл до нивоа који омогућава да се његова енергија и страст пренесу на цео ансамбл. Николић „инфицира” жестином и унутрашњим импулсом што је демонстрирано у композицијама „Седам погледа у небо” (2007), а посебно у изузетном делу Talea Konzertstück (1988) у коме је био и солиста на виолини.

Једно од најбољих Ерићевих дела, Оберон концерт за флауту и инструментални ансамбл (1997) омогућио је да солиста Љубиша Јовановић у захтевној деоници за флауту, покаже музикалност и суверено владање инструментом. У концерту се преплићу бајковити свет Шекспировог „Сна летње ноћи” са Ерићевим смислом за игру и игривост, фантастични свет и хаос који је једна од ауторових трајних инспирација.

Хаотичност стања у времену и простору додирује и интимно и опште, осећај „fin de siecle-a” у нашим животима и стање космоса и планета у ванвремену. „Ово је стабилан хаос” узвикује наратор у композицији „Нисам говорио”, а Ерић нам поручује да постоји излаз из хаоса у мислима, у начину живљења („нема сатова, нема телефона“) и у „самоорганизујућем систему” у коме се сам хаос „храни...из мора нереда” у идеји „не бити сам” и не бити изолован, већ активни учесник хаоса који се мења, мењајући свет и индивидуу у њему.