Немања Радуловић је данас један од највећих европских виолиниста, име које плени и зауставља дах слушаоцима. У оквиру велике прославе Коларчеве задужбине одржао је два концерта, оба са великим емотивним набојем, повишеним патосом и невероватном енергијом која проистиче из посебног однос према музици.  Стална радост, озарење на лицу, уз невроватни виртуозитет чине његову појаву сасвим ексклузивном. Својим изгледом, слапом густе дуге косе коју користи као сценски елемент, одевен на посебан начин, у уским кожним панталонама, тако да комплетним стајлингом сугерира да његово свирање није „у фраку”. Оно је растерећено конвенција, ослобођено у смислу једног другачијег става, рокерског, младалачког, естрадног, у најбољем смислу речи.

Естрадност његове појаве и врло виртуозног програма који обожавају најшире масе слушалаца и друге вечери на Коларцу призвао је толико посетилаца да Велика дворана, чији је то био јубилеј, није могла да их прими. Због огромног интересовања, публика је заузела и сцену и тиме смањила простор извођачима, док је на балкону више десетина посетилаца цео концерт пратило стојећи. Показало се да за овакве прилике Београд још увек нема адекватну салу, за бар 1.200–1.500 седишта. Јубилеј Коларца требало би да подстакне на решења за будућност.

Концерт Немање Радуловића, прекидан овацијама, имао је невероватну снагу, подстакнуту чињеницом да се он до краја и безусловно посветио својој виолини и музици, иако га је смрт мајке од пре десетак дана најдубље потресла и практично је цео концерт био, у извесном смислу, меморијални.

Немања се показао данас као прави шоумен, на његовом наступу чланови оркестра су звиждали, запевали и заиграли, била је то ретко виђена представа на концерту озбиљне музике. И својом појавом, а посебно свирањем, тј. посвећивањем музици до крајњих могућности подсетио нас је на некадашњег виолинског мага, легенде 19. века и свих времена, Никола Паганинија.

Поред свих популарних и „бис” комада међу којима су и Вивалдијева Годишња доба, сва четири концерта која данас слушају и они који не иду на концерте и не познају ову врсту музике, ми смо били посебно обрадовани Бетовеновом „Пролећном” сонатом за виолину и клавир која се веома добро уклопила у ведри, хедонистички и ревијални однос према музици и животу. Изванредна пијанистикиња Сузан Маноф, постављена за клавиром тако да свира окренута леђима публици, али да следи и најмањи Немањин миг,  да реагује на његов дах, моћну и значајну деоницу клавира извела је маестрално. Бројне промене темпа изделиле су форму на много малих одсека од којих је сваки био целина за себе, мада се не може рећи да нису имали логику тока. Невероватна музикалност главних фраза сваког појединог става учинила је да поверујемо да је пред нама сама реинкарнација Паганинија, да не може лепше и не може боље. Дијалози клавира и виолине, затим невертоватна перласта техника клавира која је пратила до краја све бравурозности виолине, изазвала је салве аплауза за обоје музичара.

Извођење композиције једног од наших најталентованијих аутора младе генерације, Александра Седлара Богоева (1982) „Пролеће у Јапану” најпре је показалао да и савремена музика може имати исти, повишени тонус, распевану мелодију, разноликост и узбудљивост тока као и она старија, а затим и да је неопходно да се нађе на оваквом концерту.

Посебан осврт заслужују музичари из Double Sens оркестра који су и појединачно као солисти на виолини, виолончелу, виоли, а посебно контрабасу, у бројним композицијама, као и у џезираним импровизацијама у неколико „бисева” на крају концерта, показали умеће да следе врхунског виолинисту који има своја демонска темпа и невероватне динамичке узлете.

После „Лета” из Вивалдијевих „Годишњих доба”, публика је прекинула овацијама извођење концерата, а на крају није желела да оде из Коларчеве задужбине. Напољу је чекала сибирска зима, дубоки снег, вејавица и београдске улице под ледом.