Перфекционизам са душом

На својој великој европској турнеји, Пекиншки симфонијски оркестар је у београдској публици нашао ватрене обожаваоце. У првом делу програма изводили су музику својих аутора која је по духу и стилу веома везана за оригиналне изворе, кинеску народну музику, њен ритам и фолклорни миље, без обзира на то што су њени аутори рођени око половине 20. века, па би се очекивао модернији рукопис. Чврста веза са прошлошћу и чување сопствене традиције, митова, предања и јесте једна од елементарних особина кинеске културе. Сви аутори су се трудили да се изразе у формама западноевропске музике. Фенг Кеђие (1954) у Тибетанској игри прави увертиру веома једноставним музичким средствима и разумљивим језиком, а Бен Јуанкаи (1944) ниже контрастне фолклорне минијатуре у свити за оркестар коју је назвао Кинеске народне песме.

Оно што није требало пропустити ове вечери свакако је био крај првог дела концерта. Гуо Венђинг (1956) написао је свој Концерт за удараљке и оркестар тако да један музичар на удараљкама, прелазећи са једне на другу групу удараљки, од маримби, преко звона, до бубњева и комплетне, проширене секције удараљки, остварује и теме и главне идеје и саму форму композиције. Креатор је био сјајни музичар на овим инструментима, Ли Биао, који има светску каријеру и све референце велике светске звезде.

Нису само невероватни виртуозитет и могућности најразличитијих звукова који мењају боје, нијансе, валере, ритмове, карактере, већ и мелодика коју он успева да извуче дијалогизирајући са дрвеним дувачким корпусом, са солистички третираним појединим деоницама инструмената у оркестру и, коначно, сам унутар своје звучне поетике.

Колико год су нам били непознати кинески аутори, утолико се с нестрпљењем очекивало извођење свима познатих Слика са изложбе Модеста Мусоргског (оркестрација Равела) у другом делу програма. Оно што се о кинеском оркестру могло претпоставити то су они фактори који њихов менталитет издвајају од других: чврста дисциплина, тежња ка перфекционизму, унифицирање на дах и на потез гудалом, беспрекорност у сваком погледу. Све се то заиста и чуло у огромном саставу (и у диспозицији од 10 првих виолина, 10 виолончела итд.) од скоро стотину музичара добродошлих пространству сале „Сава центра”, којој дуплирани састави веома погодују.

Чуле су се све нијансе, а музика Мусоргског управо омогућава свакој оркестарској групи и читавом низу солиста да се истакне. Сваки пијано и свака градација до фортеа вођени руком искусног диригента Тан Лихуа покретали су велико тело да прикаже сваки детаљ. Не устручавајући се од колористике, декоративности и сценичности, као и од масивности звука, Пекиншки симфонијски оркестар је приказао и своје изврсне солисте (труба, енглески рог, дрвени дувачи…) лишавајући нас предрасуде о перфекционизму без душе.

Одушевљење публике изазвало је још један цели мали програм на „бис”.

Бранка Радовић