Савремена музика није на Бемус ушла неприметно и маргинално. Ушла је на велика врата кроз која је напре прошао Филип Глас (1937), један од најпознатијих, најпопуларнијих и најзанимљивијих живих композитора. Желећи да, заједно са виолинистом Робертом Мeкдафијем, направи модерни пандан Вивалдијевим „Годишњим добима” створена су „Америчка четири годишња доба” писана за виолину, гудаче и синтисајзер, означена као Виолински концерт бр. 2 (2009). Гласов Први Виолински концерт демонстрација је врхунског умећа и талента у оквиру минимализма као стила; код нас недовољно познат, у свету je стекао велику популарност. Нешто од исте музикалности и фактуре садржи и овај, далеко слободније писан концерт, који има све елементе „отвореног” дела а који је „као свој” тумачио сам Мекдафи.

Још један поглед ка Вивалдију изродио је „Четири годишња доба у Буенос Аиресу” Астора Пјацоле, у аранжману Леонида Десјастникова. „Краљ танга” није се удаљио од игре, али је соло виолини (Марија Шпенглер Марковић) и гудачима задао виртуозније деонице захваљујући аранжману, но остајући играчки, плесни и веома питак.

Гудачи св. Ђорђа су имали веома успео наступ. Више таквих током сезоне одржали би ансамбл на високом уметничком нивоу.

Слављеничка приредба одушевљених Дариних следбеника на сцени и у публици остварила је још један егзалтирани наступ хора „Collegium musicum” који је у своју прославу, 40 година рада, укључио многе бивше солисте који су изградили каријере у овом ансамблу, пре свих Светлану Бојчевић Цицовић, Веру Милчић, поуздане дугогодишње сараднике као што су Љубиша Јовановић, Борислав Чичовачки и Срђан Палачковић, као и млађе уметнике Драгољуба Бајића и Срђана Сретеновића. „Екс” југословенски програм обухватио је и преплео Каплеа, Чеснокова и Јекимова, па изнео цео српски репертоар од Мокрањца, преко Војислава Илића, Дејана Деспића, до нових и непознатих имена Јелене Срдић(1989) и у то уплео музику Томе Прошева (Македонија), Жарка Мирковића (Црна Гора), уз бројна прва извођења, мање или више успела. У узаврелој атмосфери, у другом делу концерта, премијерно је изведена поруџбина Бемуса – „Сенке снова и мора” Милана Михајловића, писане за женски хор и оркестар у препознатљивом ауторовом рукопису песничке инспирације, лирске узнесености и транспарентне фактуре која прија уху у нежними прозирним бојама постимпресионизма. Camerata serbica придружила се хору и у делу Словенца Рока Голоба (1975) „The planet of life”, оркестарској филмској музици која је у контексту целог концерта имала своје посебно место.

Феномен звани Даринка Матић-Маровић непоновљив је. Њена енергија, упорност, радиност и потпуно посвећивање хорском дириговању ретке су особине и у светским размерама. Предаја палице младој Драгани Јовановић, за сада скромно, уверава у трансмисију и трајање.