Одличан оркестар из Милана, независан од оперског, који негује други, симфонијски репертоар, бележи наступе са највећим светским диригентима, почев од оснивача Клаудиа Абада, до Рикарда Мутија, Лорина Мазела, Данијела Баренбојма и данас, Данијела Хардинга. Оркестар је забележио преко 500 наступа ван матичне куће. Вероватно су неки од њих били „одрађени”, „просвирани” и незапамћени, како се то догађа свим оркестрима света, чему смо и ми почесто сведоци.

Београдски наступ, међутим, био је за Италијане прави фестивалски, свирали су са великим залагањем, са страшћу и „са душом”. Топлину оркестру дају пре свега виолине својом медитеранском кантабилношћу, која не мањка у свим динамичким вредностима, посебно је изражајна у најтишим.

Концерт је почео деоницом виолончела која посебно фасцинира, а којом започиње увертира за оперу „Виљем Тел” Ђ. Росинија. Био је то симболичан увод за крај овогодишњег Чело феста. Међутим, увертира има и свој популарни завршетак, када у маршевском и дувачком сјају протутњи у галопу испред слушалаца. Популарни, врло виртуозно и у дувачима беспрекорно изведен „коњички кас” поновљен је и на „бис”.

Данијел Хардинг има умерене покрете, не „руши” се у оркестар, не гестикулира претерано, а ипак му је диригентски штапић испао усред увертире!

Од младе немачке виолончелисткиње овенчане победама на највећим светским конкурсима, очекивали смо баш то: победнички став и убедљиву свирку.

Мари-Елизабет Хекер (24) је Шуманов Концерт у а молу свирала тако нежно и суптилно, лиризујући сваки тон и сваку фразу, да до целине није доспела, а таква интерпретација условила је све сама пијанисима у пратњи оркестра. Бојимо се да је у свим редовима „Сава центра” публика није најбоље или никако чула.

Њено извођење Шумановог концерта, у коме има много густог ткања, драматике и финих хармонских прелаза, колико год било несумњиво технички дотерано, звучало је неубедљиво и без личног печата. А рођена је, као и Шуман, у Цвикау (Немачка)!

Популарна Фореова Елегија, коју код нас свирају такорећи сви челисти, у оркестарској верзији звучала је лепо и умивено, не и узбудљиво.

Оркестар је своје умеће и жељу за добром комуникацијом са београдском публиком исказао у Дворжаковој „Симфонији из Новог света” у е молу.

Поново деоница виолончела у пуном сјају, али посебно солистички наступи у другом ставу, фразирање на медитерански начин, на који словенска музика звучи романтичније. Велике динамичке градације, одличан дувачки корпус и непретеривање у темпима и фортеу красили су интерпретацију Данијела Хардинга.

Није било „одрађено” већ доживљено.