Овогодишњи Бемус, поред изузетне скромности и смањеног броја концерата, укидања штампаних програма, садржи још једну неуобичајену компоненту – сви концерти су имали своје нараторе, коментаторе, ниједан није прошао без обраћања са сцене. Некад потребно, некад сасвим неодмерено и у дужини и у садржају.

Солисти Санкт Петербурга су разочарали не само због хаотичног програма у коме је било свачега од Моцарта до Барбера, од Хајдна до Бартока, све је свирано рутински, пребрзо, неартикулисано у изразу и у односу према ауторима удаљених епоха.

Истичемо најсветлије тренутке, у лаганом ставу Хајдновог Концерта за виолину и оркестар бр. 1 у Це дуру, који је изводио уметнички руководилац Михаил Гантварг, виолиниста високих уметничких домета, као и у поруџбини Бемуса Концерту за гудачки оркестар Дијане Бошковић, делу које има много препознатих слојева несразмерно сливених уз фолклорну балканску потку, али професионално писано и са пажњом реализовано.

Следеће вечери сав терет вођења програма и извођења претешких Хендлових арија преузела је на себе Катарина Јовановић, сопран. Нисмо сигурни да је овај жанр, које тражи посебне афинитете и нарочите гласовне могућности прилагођене старој музици, примерен Јовановићевој. У аријама и нумерама које носе драмски потенцијал, била је веома изражајна, одличне, скоро сценске глуме и потпуног уживљавања у текст и музику, док су честе и бројне колоратуре остале само дотакнуте.

Изведене су: кантата „Лукреција”, а затим делови из опера „Јулије Цезар”, „Ариоданте”, „Алчина” и „Риналдо”. Посебно је успела арија Алчине из истоимене опере коју је Катарина Јовановић извела свом снагом своје уметничке интроспекције.

БГО „Душан Сковран” предводио је осведочени „хендлијанац”, диригент Кристијан Кернин, истовремено и чембалиста, који је са много укуса, духа, познавања старе музике успешно водио ансамбл у неколико увертира и у пратњи солисткиње достојно репрезентујући велики Хендлов (1685–1759) јубилеј који у овој години обележава цели музички свет.

Наша публика је најмање интересовања показала за одлични Ансамбл Кантус (Хрватска) са диригентом Бериславом Шипушем у програму савремених дела, претежно хрватских аутора. Ансамбл је највише уметничке домете показао у најтежем програму. Аутори какви су Силвио Форетић (Мелузина), Берислав Шипуш („Врт на киши са складатељем без кишобрана”), Дубравко Детони (Долце фуриосо) унели су дах савремености и овога тренутка у програм овогодишњег Бемуса, као и дах Музичког бијенала у Загребу сведочећи о пасионираном приступу не само дела својих аутора већ и страних (одлично изведена Хиндемитова Камерна музика оп. 24 бр. 1, као и Октандр Едгара Вареза) уз премијеру дела нашег младог композитора Драшка Аџића („Два привиђења под јасиком”), које је изузетно добро примила публике. Дело је поручено од овог ансамбла и доживело је светску премијеру. Квалитет видимо у доброј мери архаичног и савременог у свим слојевима композиције, у неколико драмских врхунаца и у ковитлацу различитих, брзо смењивих и покретних слика.

Цели концерт хрватског ансамбла за савремену музику имао је очекивани фестивалски ниво и посебно се дело Берислава Шипуша истакло инвенцијом и успелом оркестрацијом.