После Бориса Березовског и његовог хепенинга одржаног у београдској Арени, дошао нам је још један руски пијаниста. Николај Лугански (1972)  припада самом пијанистичком светском врху, али сасвим је другачијих уметничких особености. У препуној Коларчевој сали, он је зауставио време својим изгледом, држањем, а пре свега пијанизмом, који је из потпуно друге сфере од оног који демонстрира Березовски, али ништа мање убедљив и квалитетан.

Његов наступ имао је све елементе заустављања времена, најпре у избору програма састављеног од минијатура Шопена и Листа, извођених на начин старинског, класичног понирања у музику романтичарске епохе.

Иако све започиње од најтише динамике и задржава се у њој градећи дуга расположења чисте лирике, Лугански као да нам у свакој минијатури прича причу, негде потресну, а некад узбудљиву са драматичним врхунцима, како је то било у Шопеновој Балади у Ас дуру. Ретко смо слушали такво тумачење Баладе. Оно је имало развојну линију драмске радње и малог драмолета који се полако одвија у постепеним круговима, додајући напетост, да би маестрозни крај донео бриљантно разрешење.
 Од Шопеновог Скерца бр. 4 Лугански је такође направио тонску грађевину и формалну конструкцију која је имала многе елементе велике форме, великог израза и доживљаја. Баркарола, Прелид и Ноктурно оп. 27 бр. 2 донели су знаке ведрине и озарености који Шопеновој музици не припадају као првотни и најзначајнији елементи, али Лугански није склон меланхолији, сети, он је у том смислу пијаниста долазеће генерације која изнутра доживљава музику дајући јој своје боје, тако да је изабрани део Шопеновог опуса управо истицао оно што су ређа ауторова осећања и што лирику ових минијатура осветљава на други и посебан начин. Лугански из предела чисте лирике црпе ретке врхунце страсти, утолико су ти врхунци узбудљивији и речитији.

Беспрекорна виртуозност која зауставља дах приказана је у делу Листовог опуса, „Долини Обермана”, „Игри воде у види д’ Есте”, „Венчању” и Трансценденталним етидама (Мећава) од којих је она у броју 10 публику довела до овација.

Држањем принца, без осмеха, до краја отмен, али и присан, Лугански је додао цео мали програм на „бис”. Тек ту је развио мелодиозност као битну особину романтичарске музике, спајајући је са перластом техником и жуборењем, које је тако убедљиво претходно приказао у Листовој „Игри воде у вили д’ Есте”. И „Долина Обермана” и „Венчање” представљају онај део Листових популарних минијатура које траже градњу и, нарочито, надградњу и пружају могућност пијанистима да прикажу мисаоност, филозофску дубину, уз раскошан технички апарат. Све те карактеристике красе изузетног руског пијанисту Луганског, кога је београдска публика упознала давно, као младића и талентованог почетника. Данас је доспео до интерпретативних врхунаца.