Доследно истрајавајући у активном промовисању савременог плесног израза, Битеф театар је пружио прилику за рад једном од наших најзапаженијих кореографа млађе генерације, Исидори Станишић. У само средиште представе „Кармен у четири рунде” постављени су проблеми заводљивости у овом савременом, технолошки преекспонираном друштву, као и питање слободе и њеног укидања посматране кроз призму принудне асимилације Рома под плаштом нужности друштвених интеграција. Међутим, тај идејно веома кондензован тематски оквир ове представе, који је суочио кореографски израз са несагледиво сложеним и потенцијално врло инспиративним питањима, недостатношћу сценске концепције остао је изневерен. Чини се да је овакав исход само природна последица до сада најрадикалнијег одступања Станишићеве од свог аутентичног кореографског манира који је некадашња њена остварења бојио јарким бојама врцавог, маштовитог, суптилно духовитог стваралаштва.

При том, остајемо далеко од сваке помисли да евоцирањем и каквим искључивим фаворизовањем ранијих радова, који су Станишићеву својевремено тако заслужено инаугурисали у ред ванредно даровитих стваралаца, станемо на пут њеним новим кореографским трагањима. То никако. Али, све израженије окретање ка концептуално оријентисаном кореографском изразу, коме се, судећи по њеним последњим остварењима, Станишићева све интензивније приклања, одводи је у домен у коме се она не сналази. Већ сам одабир музике говори о извесној неприпремљености ауторке за хватање у коштац са оним што носи концептуално спровођење замишљеног. Пренебрегнуло се да упуштање у стваралачки ризичан дијалог са толико препознатљивом Шчедриновом „Кармен свитом”, базираној на Бизеовој славној опери, подразумева свесно преузимање стваралачке одговорности и обавезе испостављања једне до те мере структурално и идејно моћне сценске концепције која би била у стању да својом снагом и самосвојношћу доживљај ове Кармен поведе у једном сасвим новом правцу, неутралишући читав онај спектар небројених асоцијација који је срастао са досадашњим инсценацијама ове партитуре. Због тога је било нужно јаком уметничком имагинацијом и јасном кореографском визијом тај контекст онеобичити, што Станишићевој није пошло за руком.

Није требало допустити да се многа, потенцијално веома интересантна, сценска решења, попут борбе играчице са сенком, оставе у форми ауторовог  „предлога”, само наговештаја онога што би се могло добити да се студиозније приступило замисли. Ако су већ коришћени говор, као и одавно познати поступци уласка играча у публику, или служења хране присутнима, онда се са њима морало урадити нешто што ће им дати један нови смисао. Штета је што појављивање на сцени Катарине Стојков Слијепчевић (иначе веома интересантна идеја), као и наступ три изражајне и способне играчице, Ане Ињатовић-Загорац, Невене Јовановић и Милице Писић, није далеко примереније, па и уметнички одговорније, искоришћен. Овако реализованом представом „Кармен у четири рунде” пропуштена је прилика за потпунију афирмацију концептуалног плесног стваралаштва, које у нашој средини још не наилази на довољно одобравање. И зато му, на путу борбе за сопствено уметничко признање која му код нас ионако тек предстоји, и у којој му желимо само најбоље, не треба одмагати остварењима која су далеко од онога што је врхунски концептуални плесни израз кадар да собом пружи.