Напад на сва чула

Настала према мотивима готског романа Брема Стокера, базично невербална представа „Дракула – светлости тренутка”, редитеља Андраша Урбана тематизује проблеме неискорењивих људских страхова, чињења зла, свирепости насиља, патње војцековски прогоњеног човека, немира душе, физичких мука постојања. У наративној структури има асоцијација на роман, али оне нису кључне за разумевање ове представе коју чини низ ликовно и сензуално продорних призора са јаким симболичким конотацијама.

Тело и телесност су у центру пажње, блиско другим Урбановим представама „Brecht -–The Hardcore Machine” и „Urbi et orbi”, али се овде иде доста даље у погледу прекорачивања граница бављења материјалношћу тела која је и темаисредствоизражавања. Теласемрцваредоњиховеизнемоглостиштосеможеразуметикаоотелотворењеидејеуниверзалнељудскепатње, утрадицијиБекетаилиАртоа. Мотив анимализације људског коренито је присутан, ликови су бестијални, једни друге вуку по сцени на омчи, као да су џукеле, што означава симболички раскид са људскошћу у околностима чињења есенцијалног зла (ова слика асоцира на сцену између Поца и Лакија из „Чекајући Годоа”). Људи се континуирано понашају као звери, брутално кидају живо месо и дивљачки га развлаче по сцени.

За разматрање значења представе „Дракула – светлости тренутка”, од изузетне је важности њена атмосфера коју заједнички стварају мириси, звуци, физичка силовитост игре – кључна присутност ових карактеристика беспоштедно руши темеље традиционалног театра, приближавајући представу пољу перформанс-арта. Комади сировог меса шире око себе одвратан смрад и изазивају мучнину код гледаоца. Звучне слојеве ствара иритантно пиштање, лупање, кркљање,што такође снажно удара на чула публике, продубљујући немир. Коришћење светла је маркантно, његовиснопови секу мрак и креирају визуално и симболички ефектне контрасте. Игра глумаца, Ђуле Франције, Хермине Г. Ердељи, Залана Грегуса, Чабе Хеђија, Габора Месароша, Еде Шинкович и Сузане Вуковић физички је интензивна, исцрпљујућа. Унутрашње патње ликова изражавају се физички снажно – њихова тела су напета, згрчена, дрхтава, епилептична.

Атмосферичност, карактеристика која иначе припада формално-стилским аспектима перформативности, овде постаје садржај. Естетика атмосфере скреће пажњу на телесно искуство које постаје циљ. Гледалац је беспомоћно изложен нападима на сва чула што мења његову перцепцију сопства – тело је немилосрдно нападнуто, смрад и бука безобзирно продиру у њега, померајући границе физичке рецепције, а онда и свест. Мелодије које глумци певају имају функцију трансгресије, песма их изгурава из депресивног, прљавог простора, али када она утихне, сцена се враћа у старо обличје, клаустрофобичне, дијаболичне атмосфере. Концепт простора у представи је такође метафорички и сензуално узбудљив – публика све време стоји на посебно дизајнираним трибинама, одозго посматра извођаче који играју у рупи, сабијени у том стешњеном простору.

Супротно преовлађујућим осећањима мучнине и функционалног немира која изазива остварење „Дракула – светлости тренутка”, другу Урбанову представу „Марта Береш One-Girl Show”, изведену наредно вече на сцени Битеф театра, у оквиру тродневног гостовања позоришта Костолањи Деже, одређују ведрији тонови, иако они нису искључиви. У тој монодрамској представи се реалност преплиће са фикцијом, стварни аутобиографски детаљи из живота глумице мешају се са њеним имагинарним животом, измишљеним пројекцијама које изазивају стварност. Ова сценски обогаћена варијација форме стенд-ап комедије бави се питањима живота глумца, његовим професионалним искушењима, као и личнијим осећањима, на пример суочавања са смрћу ближњих. Смештена је и у политички освешћен контекст, третира проблем припадности националним мањинама…Играјући први пут ову представу на српском језику (иначе је изводи на мађарском), у сваком погледу фасцинантна глумица Марта Береш освојила је неподељене симпатије београдске публике.