Drama „Bure baruta” Dejana Dukovskog je mozaičke strukture, napisana u manirima dramaturgije „krvi i sperme”, a predstavlja živo ispisanu anatomiju nasilja, ludila i različitih oblika iščašenosti koje su duboko prožimale društvo devedesetih godina na prostorima bivše Jugoslavije. Reditelj Dimiter Gočev je dao vrlo uslovno, svedeno i simbolički potentno scensko čitanje ove drame.

Scena je sasvim gola i tamna, predstavlja jednu padinu koja se može razumeti kao metaforički prikaz opšteg propadanja (scenografija i kostimografija Anri Kulev). Vizuelni minimalizam omogućava efektnost simbolike pojedinih scenskih znakova (voda, jabuke, svetlo, tama, pojava nepoznate žene itd). Igra pet glumaca i jedne glumice– Bridžit Minihmajar, Sebastijana Blomberga, Magnusa Havarda Brekea, Samjuela Finzija, Aleksandera Kuona i Volframa Koha –vrlo je specifična, stilski ujednačena, neobično energična i opčinjavajuće prodorna. Emocije likova su predimenzionirane, igra glumaca skreće u karikaturu i grotesku, nekakvu začudnu infantilnost koja se može shvatiti kao izraz ludila, iscrtanog krajnostima u ponašanju – od surove mržnje do vatrene ljubavi. Pojedini  likovi su obučeni u drljave trenerke koje prizivaju sećanja na modu tzv. dizelaša, odnosno konkretno se vezuju za dominantnu, mačo, agresivnu i vulgarizovanu mafijašku kulturu devedesetih godina u Srbiji.

Dijaloške scene su rešene krajnje stilizovano: glumci se, najčešće, ne obraćaju jedni drugima direktno, već gledaju ispred sebe, kao da govore publici, a ne svom sagovorniku, što je u funkciji stvaranja utiska o opštem otuđenju. Naslovi scena iz dramskog teksta, kao i didaskalije koje opisuju ambijent i likove, najavljuju se putem zvučnika. Scene nasilja su, takođe, rešene vrlo stilizovano, ne prikazuju se realistički, već se prepričavaju,saopštava ih narator, putem zvučnika. Svi ovi rediteljski postupci brehtovske uslovnosti sprečavaju identifikaciju gledalaca koja bi otupila kritičku svest, odnosno, oni prevashodno traže racionalnu, a ne emotivnu reakciju.

Balkanska etnomuzika, koju na sceni uživo izvodi „Balkan orkestar” (vodi ga Sandi Lopičić), ima više funkcija. Ona utvrđuje ritam i dinamiku predstave, razbija hladnoću i statičnost mizanscena, ne dopuštajući, pri tome, eventualnu monotoniju. Takođe, njeno uključivanje se može razumeti kao funkcija dublje lokalizacije radnje i karaktera. Nasilnost, animalnost, primitivnost i izopačenost likova se tako striktno vezuju za balkanski prostor i njegovu kulturu ratovanja, podsećajući, u određenoj meri, na pojam balkanizma koji je Marija Todorova detaljno analizirala. Sa druge strane, u nekim scenama, naročito kada bend izvodi poznatu pesmu „Uči me majko, karaj me”, muzika predstavlja kontrast prema sveprožimajućem nasilju. Ona zastupa jedan lepši, nežniji svet, a konflikt između njene poetičnosti i društva mraka izaziva osećanja tuge i nostalgije, zbog izneverene ljudskosti. Predstava „Bure baruta” Dimitera Gočeva tako postaje jedan grčeviti protest protiv mržnje, primitivizma, lenjosti, grubosti, homofobije i implicitan poziv na vađenje iz ponora sistemske proizvodnje zla, u kome smo i dalje zaglavljeni.