Драма „Буре барута” Дејана Дуковског је мозаичке структуре, написана у манирима драматургије „крви и сперме”, а представља живо исписану анатомију насиља, лудила и различитих облика ишчашености које су дубоко прожимале друштво деведесетих година на просторима бивше Југославије. Редитељ Димитер Гочев је дао врло условно, сведено и симболички потентно сценско читање ове драме.

Сцена је сасвим гола и тамна, представља једну падину која се може разумети као метафорички приказ општег пропадања (сценографија и костимографија Анри Кулев). Визуелни минимализам омогућава ефектност симболике појединих сценских знакова (вода, јабуке, светло, тама, појава непознате жене итд). Игра пет глумаца и једне глумице– Бриџит Минихмајар, Себастијана Бломберга, Магнуса Хаварда Брекеа, Самјуела Финзија, Александера Куона и Волфрама Коха –врло је специфична, стилски уједначена, необично енергична и опчињавајуће продорна. Емоције ликова су предимензиониране, игра глумаца скреће у карикатуру и гротеску, некакву зачудну инфантилност која се може схватити као израз лудила, исцртаног крајностима у понашању – од сурове мржње до ватрене љубави. Поједини  ликови су обучени у дрљаве тренерке које призивају сећања на моду тзв. дизелаша, односно конкретно се везују за доминантну, мачо, агресивну и вулгаризовану мафијашку културу деведесетих година у Србији.

Дијалошке сцене су решене крајње стилизовано: глумци се, најчешће, не обраћају једни другима директно, већ гледају испред себе, као да говоре публици, а не свом саговорнику, што је у функцији стварања утиска о општем отуђењу. Наслови сцена из драмског текста, као и дидаскалије које описују амбијент и ликове, најављују се путем звучника. Сцене насиља су, такође, решене врло стилизовано, не приказују се реалистички, већ се препричавају,саопштава их наратор, путем звучника. Сви ови редитељски поступци брехтовске условности спречавају идентификацију гледалаца која би отупила критичку свест, односно, они превасходно траже рационалну, а не емотивну реакцију.

Балканска етномузика, коју на сцени уживо изводи „Балкан оркестар” (води га Санди Лопичић), има више функција. Она утврђује ритам и динамику представе, разбија хладноћу и статичност мизансцена, не допуштајући, при томе, евентуалну монотонију. Такође, њено укључивање се може разумети као функција дубље локализације радње и карактера. Насилност, анималност, примитивност и изопаченост ликова се тако стриктно везују за балкански простор и његову културу ратовања, подсећајући, у одређеној мери, на појам балканизма који је Марија Тодорова детаљно анализирала. Са друге стране, у неким сценама, нарочито када бенд изводи познату песму „Учи ме мајко, карај ме”, музика представља контраст према свепрожимајућем насиљу. Она заступа један лепши, нежнији свет, а конфликт између њене поетичности и друштва мрака изазива осећања туге и носталгије, због изневерене људскости. Представа „Буре барута” Димитера Гочева тако постаје један грчевити протест против мржње, примитивизма, лењости, грубости, хомофобије и имплицитан позив на вађење из понора системске производње зла, у коме смо и даље заглављени.