Шекспир – у три боје

После плесних остварења „Отело” и „Божанствена комедија”, одабир Шекспирових „Сонета” за полазиште три самосталне кореографске визије указује на истрајавање Битеф денс компаније у настојању да се проблематизују и стваралачки промисле неки од могућих приступа кореографском транспоновању великих дела светске литературе.

Оно за шта бисмо у потпуности могли да кажемо да даје печат остварењу Дуње Јоцић и њеној сценској артикулацији овог песничког дела, постављеној далеко од сваког илустративног приступа, јесте врло простудиран и доследан кореографски концепт који је, као такав, ауторкиној идеји прибавио чврсто структурно уобличење. Општи кореографски манир, као и начини спровођења сценског поступка, помно осмишљеног у сваком свом сегменту (видан је дослух ауторкине опште замисли с решењима дизајна светла Николе Завишића), учинили су овај рад Јоцићеве репрезентативним представником ротердамске школе „кореографског мишљења”. Њен енергични, чврсто вођени и посве аутентични уметнички израз, кога додатно краси онај „нерв” истинског кореографског дара, надахнуо је технички прецизно, уједначено и компактно извођење Милице Писић, Страхиње Лацковића, Николе Томашевића, Милоша Исаиловића и посебно упечатљиве Невене Јовановић.

Истој књижевној грађи Далија Аћин-Тхеландер приступила је са становишта испитивања проблема људске сексуалности. Начин на који је ауторка, кроз извођење Ане Игњатовић-Загорац, усмерила своје сценско виђење ове теоријски и те како заступљене и уметнички потентне теме показао је да се помањкање јасне кореографске концепције тешко може надоместити програмским реферисањем на „велике” теме и велике писце нити сценском поступку пун легитимитет може прибавити ишта што лежи изван њега самог. Настојање да се, по сваку цену, истраје у херметичном изразу који је већ наговештаван у досадашњим радовима ове ауторке не би представљало могући извор недоумица да се иза њега дало наслутити озбиљније и продубљеније идејно и сценско-кореографско промишљање задатог проблема. Тиме би многа, уистину занимљива и обећавајућа кореографска решења, али већ одавно уочена у раду славног Вима Вандекејбуса, била издигнута изнад овог затеченог нивоа недовољно елаборираних,пуких кореографских и сценских предлога. Тако је одличан и иницијално изузетно ефектно постављен контраст између минималистичког кореографског израза и барокне набујалости музике Хенрија Персла остао неразрађен, препуштен сценском и кореографском третману који је, чини се, исувише олако одустао од дубљег трагања.

У односу на претходна два аутора, Лео Мујић је своје кореографско виђење овог, према неким теоретичарима, најинтимнијег Шекспировог дела, значајније прожео лирским тоном. Уз Бахову музику, поменутим играчима (Лацковић, Исаиловић, Томашевић), овде су се прикључили Ашхен Атаљанц и Дејан Коларов. Будући да се Мујићев израз налази директно на линији признатог и деценијама присутног кореографског стила, заступљеног у најзначајнијим европским кореографским центрима, од аутора се очекивало да свој израз у већој мери подвргне стваралачким поступцима онеобичења, снажнијег ауторског печата. Овако, тешко да дело може претендовати на то да савременом гледаоцу пружи много више од угодног осећаја пријатности. То је и разлог што се, и поред чињенице да се ради о крајње коректно сазданом остварењу, ипак нисмо могли отети утиску извесне дозе прозаичности целокупног ауторовог концепта, која је, на моменте, побуђивала равнодушност. Па ипак, Мујићев рад је подстакао и видно инспирисао све протагонисте, који су се наметнули својом изузетно посвећеном и осмишљеном интерпретацијом. Посебно истичемо наступ Милоша Исаиловића, који је ненаметљиво, крајње суптилно одабраним играчким средствима, скренуо пуну пажњу на необичну посебност свог играчког дара.

Милена Јауковић