„Играјући жртву”, савремену, апсурдну, горку комедију Владимира и Олега Пресњакова која пародично изобличава љубавне, породичне, као и друштвене односе, редитељ Никола Завишић је на сцену поставио сасвим стилизовано, у домену кемп израза који, у основи, тачно и ефектно представља суштину комада. Ипак, због недовољне стилске кохерентности у обликовању ликова, ствара се утисак о делимичној недоследности и раштимованости представе. Поједини ликови (Мајка – Анастасија Мандић, Отац – Танасије Узуновић) остварени су крајње извештачено, док је обликовање других ближе реализму (Ваља – Ненад Стојменовић, Оља – Милена Ђорђевић), што ствара утисак о тој некохерентности. Но, то је мана која се са временом, односно са разигравањем представе, може исправити, јер су елементи њене базе – текст, редитељски концепт, квалитет игре глумаца, довољно вредни. У ансамблу се посебно издваја игра Анастасије Мандић која изузетно прецизно, у оквиру радикалне стилизације, између осталих ликова, ствара и лик Ваљине мајке – рафинирана театралност њене глуме јасно карикира гомиле малограђанских клишеа. И Слободан Бештић, у улози Капетана, такође игра врло продорно, фокусирајући се на приказу чврсте ауторитативности тог лика, строге озбиљности из које се јасно, а сасвим дискретно, прелива вишезначни апсурд.

Драма „Код куће/Кабул” Тонија Кушнера, написана 2001. године, даје сложену, контрадикторну и зато уметнички вредну слику постколонијалног света, тачно поентирајући разлике између западне и источне културе. Као суверени познавалац и поуздан тумач глобалних политичких околности, Кушнер је написао критички потентну драму која проблематизује империјализам, тоталитаризам, тероризам, као и личнија питања – распад породице, конфузију и губитак идентитета појединца у савременим западним друштвима итд. На жалост, редитељски приступ Жељка Ђукића није био одговарајући, те смо, као резултат тога, гледали једну доста бљутаву и монотону представу. Његову интерпретацију дефинише један површни, поједностављени, илустративни реализам игре, због чега је она, у целини, прилично неуверљива.

Први део представе, једночасовни монолог Кућевне, у тумачењу Душанке Стојановић Глид, најконзистентнији је, због суптилне прецизности и дискретности њене игре. Једноставна сигурност, прожета иронијом, са којом је глумица поетично говорила о историјским и културолошким специфичностима Запада и Истока, учинила је овај део представе најуспелијим. Након монолога, који се одвија у њеном дому у Лондону, место дешавања се сели у Кабул, у једну одрпану, мемљиву, депресивну хотелску собу. Ту почиње суноврат представе, због трапавог реализма који дефинише нарацију и обликовање ликова. Главни актери овог дела су муж и ћерка Кућевне који је траже по Авганистану, јер је она нестала. Слободан Бештић игра Милтона, њеног супруга, резигнираног и незаинтересованог да је пронађе, за разлику од њене ћерке Присиле, која не жели да се помири са реалношћу нестанка мајке. У потрази јој помаже Куађа Азиз (Михаило Лађевац), смирени водич кроз авганистанске недођије, филозоф и поета. У околностима тако одређеног стила игре, једног осакаћеног реализма, чак ни изразито талентовани глумци, попут Бештића и Лађевца, нису остварили маркантне улоге, јер је та базична, стереотипна илустративност угушила могућност уверљивог приказа њихових драма, односно, дошло је до сценског расипања значења ликова, присутних у тексту.

Велика је штета то што ни „Код куће/Кабул”, друга представа у овој сезони, настала према Кушнеровој драми (после „Анђела у Америци” у Београдском драмском позоришту), није успела да адекватно представи заиста бујан таленат овог писца, његова непосредна, цинична, беспоштедно критичка промишљања савременог света.