Predstava „Odmor od povijesti”u izvođenju „Bacača sjenki” iz Hrvatske je još jedan oblik graničnog, eksperimentalnog, interdisciplinarnog i intermedijalnog pozorišta, poslednji deo trilogije „Proces – grad”, kojoj pripada i predstava „Ex-pozicija”, prikazana pre dve godine na Bitefu. I ovaj teatarski događaj počinje u improvizovanoj čekaonici, ovajput u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić”, gde malobrojni gledaoci čekaju da ih glumci, ponaosob, odvedu iza zavese i smeste u krevete, odakle će pratiti predstavu.

Svi dobijamo jastuk i ćebe, a izvođači nam pomažu da se raskomotimo, legnemo u krevete, ušuškamo se i prepustimo nizu utisaka (dvadesetak je gledalaca/kreveta smešteno u sali koja podseća na bolnički prostor). Dok ležimo u mraku, slušamo priče za decu koje se emituju preko zvučnika, pratimo fragmente scena iz svakodnevnog, porodičnog života koje pred nama igraju glumci Jelena Lopatić, Marija Škaričić, Damir Klemenić, Bojan Navojec itd. U isto vreme čujemo korake i umirujućižubor vode, osećamo miris paljevine i posmatramo igru senki koje se oko nas iscrtavaju. Čitava ta situacija gura nas u jedno maglovito, polusvesno, hipnotičko stanje, stvarajući utisak da se nalazimo na nekom brisanom prostoru, pukotinama između sna i realnosti, fantazije i života. Postepeno se isključujemo iz tenzije i haosa gomile utisaka iz okruženja, opuštamo se i prepuštamo mašti, sećanjima, refleksijama o našem odrastanju, podstaknuti pripovestima izvođača o njihovom detinjstvu.

„Odmor od povijesti” je teatarski čin koji ruši konvencionalna shvatanja pozorišta, poziva gledaoca na koautorstvo predstave i interaktivnost. Dok klasično pozorište teži da održi gledaočevu pažnju, „Bacači sjenki” nastoje da je sruše, da omame i uspavaju publiku kako bi se ona, u toj polusvesti ili nesvesti, prepustila kopanju po podrumima sećanja, oslobođena stega svesti i racija. Imajući u vidu kasne, ponoćne sate u kojima je predstava izvedena, dobar deo publike Bitefa je zaspao, neki su, čak, bezobzirno hrkali. Ovo neuobičajeno, a poželjnoponašanje u pozorištu, kod ostatka (budne) publike izaziva neku vrstu nedefinisane začudnosti, osećanja koje tera na radikalno preispitivanje pojma i suštine pozorišta, odnosa između izvođača i gledalaca, problema scenskog vremena i prostora.

Specifičnost izvođenja ove predstave je dovela do krajnje intimizacije među publikom. Nakon predstave, oni koji su se probudili (neki su ostali da spavaju), živo su razmenjivali utiske, svakako povezaniji i intimniji nego pre početka. „Odmor od povijesti” ima, dakle, snažnu kohezionu funkciju, zbližava publiku koja postaje deo neke vrste rituala, događaja koji nudi jedno drugačije, psihodramsko, iskustvo. Naravno, samo onima koji su otvoreni za rizične estetske doživljaje.