Представа „Одмор од повијести”у извођењу „Бацача сјенки” из Хрватске је још један облик граничног, експерименталног, интердисциплинарног и интермедијалног позоришта, последњи део трилогије „Процес – град”, којој припада и представа „Ex-pozicija”, приказана пре две године на Битефу. И овај театарски догађај почиње у импровизованој чекаоници, овајпут у Павиљону „Цвијета Зузорић”, где малобројни гледаоци чекају да их глумци, понаособ, одведу иза завесе и сместе у кревете, одакле ће пратити представу.

Сви добијамо јастук и ћебе, а извођачи нам помажу да се раскомотимо, легнемо у кревете, ушушкамо се и препустимо низу утисака (двадесетак је гледалаца/кревета смештено у сали која подсећа на болнички простор). Док лежимо у мраку, слушамо приче за децу које се емитују преко звучника, пратимо фрагменте сцена из свакодневног, породичног живота које пред нама играју глумци Јелена Лопатић, Марија Шкаричић, Дамир Клеменић, Бојан Навојец итд. У исто време чујемо кораке и умирујућижубор воде, осећамо мирис паљевине и посматрамо игру сенки које се око нас исцртавају. Читава та ситуација гура нас у једно магловито, полусвесно, хипнотичко стање, стварајући утисак да се налазимо на неком брисаном простору, пукотинама између сна и реалности, фантазије и живота. Постепено се искључујемо из тензије и хаоса гомиле утисака из окружења, опуштамо се и препуштамо машти, сећањима, рефлексијама о нашем одрастању, подстакнути приповестима извођача о њиховом детињству.

„Одмор од повијести” је театарски чин који руши конвенционална схватања позоришта, позива гледаоца на коауторство представе и интерактивност. Док класично позориште тежи да одржи гледаочеву пажњу, „Бацачи сјенки” настоје да је сруше, да омаме и успавају публику како би се она, у тој полусвести или несвести, препустила копању по подрумима сећања, ослобођена стега свести и рација. Имајући у виду касне, поноћне сате у којима је представа изведена, добар део публике Битефа је заспао, неки су, чак, безобзирно хркали. Ово неуобичајено, а пожељнопонашање у позоришту, код остатка (будне) публике изазива неку врсту недефинисане зачудности, осећања које тера на радикално преиспитивање појма и суштине позоришта, односа између извођача и гледалаца, проблема сценског времена и простора.

Специфичност извођења ове представе је довела до крајње интимизације међу публиком. Након представе, они који су се пробудили (неки су остали да спавају), живо су размењивали утиске, свакако повезанији и интимнији него пре почетка. „Одмор од повијести” има, дакле, снажну кохезиону функцију, зближава публику која постаје део неке врсте ритуала, догађаја који нуди једно другачије, психодрамско, искуство. Наравно, само онима који су отворени за ризичне естетске доживљаје.