Број, врста, садржај

Како се од формалне приближити стварној, суштинској демократији?

 У емисији „Пут демократије”, из циклуса РТС-а „Видик”, професор др Мијат Дамјановић навео је неколико кључних етапа. Потребно је, прво да грађани буду добро обавештени да би потом разумели догађаје, појаве и околности. Следећи услов је да буду искрено лично заинтересовани за опште прилике у којима се налазе друштво, држава, земља и свет у коме живе. Трећа фаза је жеља да се у промени, односно побољшању дате ситуације директно, активно учествује. Последњи, ништа мање важан део напредовања ка циљу јесте сазнање, или бар осећање, сваког човека да својим деловањем заиста може, макар и мало, да утиче на постојеће стање ствари.

Судећи по ТВ понуди, количински гледано, грађани Србије не би требало да имају проблема у савладавању оног првог поменутог степеника. Информацијама су засути од зоре до поноћи. Јутарњи информативни програми, редовни прегледи вести, „Дневници” равномерно распоређени током обданице и згуснути свечери могу се наћи на свим главним домаћим каналима. А још кад се при том, као потпуно изворна грађа, згоде целодневни директни преноси заседања Народне скупштине – ето суме информација којима, у смислу обавештености, располаже наш грађанин. Да сазнато боље разуме, журе да му помогну „Око”, „Проблем”, „Утисак недеље”, „Став Србије”, „Ћирилица”...

Демократија запиње, могло би се претпоставити, код преласка на следеће нивое. Али баш ни овај први није без мане.

Медијска сцена још није ваљано сређена. Мешовито власништво производи замршен сплет приватних и јавних интереса. Новинарска самосталност угрожена је притисцима из сфере власти, и централних и локалних. Пословање медија посредно условљавају пословне одлуке оглашивача... Зато обиље информација није по себи гарант благовремене, тачне и потпуне обавештености.

Посебно уз чињеницу да у пласирању и тумачењу информација почињу да преовлађују политичари као партијски гласноговорници. У већини ТВ студија, и код већине новинара-водитеља, та улога се даје истим лицима из страначких штабова, министарских кабинета, државних институција. Понављање није реткост ни при избору тзв. политичких коментатора , у које се све више сврставају два-три бивша амбасадора, што све заједно ствара утисак о „дежурним тумачима” за сваку ситуацију. Врхунски експерти за поједине области политике, привреде, економије, културе и независни интелектуалци ређа су врста у овим емисијама. Можда и сопственом вољом клоне се такви од медијске изложености која све више поприма одлике маркетиншке промоције и предизборне кампање.

Уз засићење које ствара мултипликовање истих личности, те истих мишљења и ставова, лошу последицу по пријемчивост у гледалишту може изазвати и поклапање и преклапање сличних емисија и тематских оквира. Ако је илузорно очекивати да се у том смислу усклађују ТВ конкуренти, чудно је што РТС испробава апсорпциону моћ гледалаца у погледу озбиљних, дебатних садржаја на своја два канала. Па у четвртак приказује упоредо „Да. Можда. Не” (о Космету) и речени „Видик” (о демократији).